Putem kojim se retko ide...

Jednom objavom na Instagramu, koja je za vrlo kratko vreme postala viralna, bodi bilderka i fitnes instruktorka Biljana Todorović, pokrenula je lavinu komentara, otcepljujući deo svoje duše i stavljajući je javno, svima na dlan, izlažući sebe tigrovima koji su jedva dočekali da zagrizu meso, udobno smešteni iz svojih fotelja. A poruka je vrlo jasna:

- Pre par godina bila sam jako bolesna i zamalo izgubila borbu. Izgubila sam toliko delova sebe pokušavajući da se uklopim i budem prihvaćena, voljena, da u jednom momentu ni sama nisam znala ko sam zbog svih uloga koje sam usvajala i iznosila, misleći da je to ono kako treba da se ponašam i ko treba da budem. To je put koji vodi u depresiju, napisala je ova lepa, mlada, uspešna, i nadasve kulturna instruktorka fitnesa koja je prošla trnovit put do lične transformacije.

-Nisam razumela šta mi se dešava, dugo sam tražila odgovore, tragajući za isitnom, i tek sada kako radim sa stručnim licem, uvidela sam da moji koreni problema datiraju još od detinjstva. Ja sam dete rata i moja majka je pretrpela veliki stres još dok sam bila u njenom stomaku. Zapravo, svi naši problemi potiču iz detinjstva i važno je da se vratimo u taj period kako bismo iscelili određene traume, komplekse, nesigurnosti. Imala sam problem u razvijanju zdravog emotivnog stanja i to je ono o čemu javno i otvoreno govorim, jer želim da još neko čuje. Znam da nas ima. Istih.

Anksioznost je rapidno porasla nakon korone, kao da su svi oko nas u depresiji. To je tihi ubica, koji vreba iz prikrajka. Čini li ti se ona bolešću modernog doba?

-To i jeste bolest modernog doba, jer nije normalno da mi sedimo satima i listamo Tik Tok, što automatski dovodi i do manjka fizičke aktivnosti, a onda po pravilu obuhvata i lošu ishranu. Jedna od najgorih stvari za mentalno zdravlje jesu društvene mreže! A život nije Instagram i ništa tamo nije realno. E, to treba objasniti mladima. Ja se nameštam za fotku, pravim pozu satima, i sama sam dugo mislila da su svi oko meni srećni, zaljubljeni, da putuju, a da sam ja ta koja je ružna, debela, koja sedim kod kuće i samo zavidim. Društvene mreže šalju lažne poruke, a realan život podrazumeva i patnju i tugu, i negativnu emociju i poraz, i neuspeh,  i osramotiti se, i obrukati se.

Kako da se borimo kada nam je takav stil života nametnut?

-Ne znamo da se nosimo s negativnim emocijama i nećemo da ih trpimo, to je ključni problem mlađih generacija. Tu nastaje začarani krug. Emocije su poput godišnjih doba; kada dođe zima, treba sačekati i strpiti se, smireno, da ona prođe, prihvatiti da je teška, neprijatna, ružna, i da će nakon nje doći proleće. Mladi žele to brzo da prevaziđu, pa tu kreće problem s alkoholom, supstancama koje su nedozvoljene. Moramo dozvoliti negativne emocije da budu prisutne u našim životima.

Da li je sport jedno od rešenja u životnoj borbi novih normalnosti?

-Rešenje je u prihvatanju. Samog sebe. A to je ono najteže. Prihvatanje situacije kakva jeste i pronalaženje pozitivne strane. Primećujem kod ljudi gordost. Ljudi ne vide šumu od drveta.

Da li ti je bilo teško da javno napišeš svoju bol i svoju borbu s depresijom?

-Naravno. To je moja intima. Ali poruke zahvalnosti su mi pokazale da se strah može prevazići i da je to jedna dobra poruka.

Kako se sada nosiš s negativnim komentarima?

-Važno je biti svestan sebe. Ne može neko da vam kaže da ste glupi, ako znate da niste. Moj mentalni mentor i instruktor Miša se nasmeje na upućene mu loše komentare. Ja sam do juče reagovala tako da me bukvalno za srce ujedu. Sada ne slušam unutrašnji glas koji me „ubija“ nego koji me hvali i diže, jer tuđi komentari mene ne određuju. Samopouzdanje se gradi.

Koliko dugo si u svetu bodi bildinga?

-Od 2019. godine se takmičim, a odabrala sam ga jer je dobra vrsta sporta za samorazvoj. Negativne emocije ne potiskujem već ih uspešno izbacim na treningu. Mi često „gutamo“ stvari koje nas „ubijaju“, pa tako i „jedemo sami sebe“ jer potiskujemo negativnu emociju, zato što smo pažljivi, fini, kulturni, naučeni da treba da ćutimo, a onda nakon dve decenije tog ćutanja i gutanja shvatimo da nas je ne daj Bože pojeo rak, da smo navukli neku boleštinu, da smo uništili zdravlje jer nismo umeli da postavimo jasne i zdrave granice. To je krucijalno!

Kako se boriš s udvaračima na instagramu i na personalnim treninzima koje vodiš?

-Najbolje se pokazala iskrenost, kao najsigurnije oružje. Ne želim nikog da uvredim, samo postavim barijeru da nisam zainteresovana. Na Instagramu uglavnom ignorišem. Volim fin odnos.

Kakvi su ti planovi za dalje?

-Ako Bog da, cilj nam je evropsko prvenstvo u Španiji,  verovatno i balkansko.

Došla si iz Bijeljine, kako ti se čini Novi Sad?

-Zavolela sam ga. Doživela sam ga kao grad sporta. Gde god se okrenem, ljudi oko mene treniraju i to mi se mnogo dopada.

Kako iz tvoje perspektive izgleda biti žena u Srbiji?

-Ne mislim da je muškima lakše, ali je problem što smo mi žene preuzele muške uloge, za šta nismo stvorene.

Koju bi poruku poslala mladima koji te prate?

-Ne padajte u očaj i naučite da će težak period proći, junački izdržite. Citirala bih Džordana Pitersona za kraj: „Život može biti vrlo tragičan, ali ne moraš napraviti pakao sebi od njega“;  ma koliko god tragedija bila teška, svakako je bolja nego pakao. Istrajte! Niko nije rekao da je život lak, poručuje Biljana, koja se borila s očajem i depresijom, ali kuražno rešila da o otme javno progovori za naše novine, kao i na svom profilu, uviđajući da životni sastojak nije samo patnja nego i način na koji posmatramo svet, te da, dok se suočavamo sa beskonačnom potragom smisla postojanja, ne zaboravimo i na njegove lepe segmente jer sreća se stvara.

Razgovarala: Nikea Vučetić

Nedavno je modni dizajner Darko Kecman prikazao još jednu svoju kolekciju u beogradskom Selfie muzeju, pod nazivom  “Little Monster”. Prema rečima autora, kolekcija je posvećena i aktuelnom jesenjem prazniku Halloween.

Darkove čudotvorne ruke kreirale su više lica različitih karaktera, a sve to u Halloween duhu koje je radio sam dizajner, u kolaboraciji sa Make Up artistkinjom Milicom Mijović – Militsaforyou, koja je ostavila i svoj lični pečat na ovoj zapanjujućoj kolekciji.

Modeli koji su prezentovali istu su prepoznatljiva lica sa ovogodišnje nedelje mode u Milanu, među kojima su najistaknutiji Dušan Bosnić i Danilo Stošković, koji dolaze iz agencije Vesne Jovović, kao i naša čuvena influencerka i Make Up Artistkinja Milica Mijović. Sudeći prema rečima posetilaca, ova  fantastična kolekcija, jednostavna i prikladna prazniku, pravo je osveženje na domaćem tržištu, baš zbog svoje autentičnosti i jednostavnosti. Ovaj interesantan modni poduhvat možete pogledati do 30. novembra u selfie muzeju u Beogradu.

Još kao dečak, Mustafa Jusif pokazivao je neverovatan talenat za jezike, pa su se obistinile mamine slutnje da će upisati čuvenu Karlovačku gimnaziju. Kao omiljen đak, vredno učivši, i ne mogavši da se odbrani od inspiracije, ovaj mali skriboman, u ovoj žabokrečini od vremena (i ljudi) želeo je da ostavi trag iza sebe. Trag po kojem će ga pamtiti ne samo njegove generacije, već svi oni koji pročitaju knjigu poezije koju je napisao, pod nazivom „Na zalasku snova“ – oličenje njegovih snova, nastojanja, inspiracija sabranih u jednoj zbirci pesama koja oslikava narav mu i osećanja. Jer u ova vremena devalvacije svega, kao da nam ta osećanja najviše i manjkaju.

–Ja sam jedan veliki sanjar, što je vodilo jedinom logičnom i ispravnom rešenju kada je u pitanju naziv ove pesmarice, mada nastojim da predstavim i bolnu stvarnost koju živimo. Ovaj „san“ je trajao punih pet godina, i kada sam se probudio uz gotovu knjigu, nisam mogao da verujem, opisuje divni i talentovani Mustafa svoj početak stvaranja. Od naleta slova se ne beži, fakat, a u književnost se zaljubio, da, na prvi pogled, još u svojim prvim danima koračanja po dvorištu Karlovačke gimnazije, te čuvene škole koja je iznedrila samo najbolje đake: Branka Radičevića, Jovana Steriju Popovića, Ilariona Ruvarca, Stevana Šupljikca, a sada i njega – Mustafu Jusifa. –Nije bilo teško zaljubiti se u slova jer sam pored sebe imao dragu profesoricu književnosti Jelenu Ratkov. Tražio sam se i pronašao se u ovom pozivu. Namerno koristim reč „poziv“, jer smatram da to ipak dolazi s Nebesa. To je dar. Eto odakle inspiracija! Tražim je baš u svemu što nas okružuje, u visinama koje su čoveku, naizgled samo, nedosežne, u prirodi koja nam toliko daje, iako joj ne uzvraćamo. Naravno, ljubav je veliki pokretač, nemerljiv, i bez nje ne bi bilo života. Tu svakako neizostavno mislim na roditelje, baku i deku s majčine strane, i devojku. Mnogi profesori su me podsticali i „gurali“ napred kada bih zapeo. Nebojša Vlaškalić, profesor sa fakulteta, profesorica Dragana Drobnjak, čija srdačnost i toplina su me uvek usmeravale i davale mi nadu da je u životu zaista sve moguće, zaslužuju posebno mesto u mom srcu! Svi oni čine mozaik moje slagalice, objašnjava nam  autor knjige „Na zalasku snova“.

Na promociji iste, jednoj od njegovih najemotivnijih večeri, zbilo se sve ono o čemu je maštao, čemu se nadao, i što je potajno njegovo veliko srce priželjkivalo. –Emocije su bujale i bukvalno isplivale na površinu te večeri! Osetilo se to u Svečanoj sali, a svi prisutni pomogli su mi da tu emociju utkam u moje sećanje koje će zauvek ostati kao najlepši san, tvrdi on. Iako veruje u čuda, i zna da ga sa Nebesa posmatraju voljeni baka i deka, i pružaju mu podršku, jer oni jesu njegova zvezda vodilja, te večeri ipak je najviše u suzama grcala ponosna mama Sonja, pogođena rečima profesora koji su joj čestitali, istakavši da je raritet da u današnje vreme neko tako mlad biva zainteresovan za poeziju, i da će svojom harizmatičnošću i ozbiljnom pristupu pisanoj reči njeno dete zasigurno moći da se uporedi sa svetskim piscima! Pa ipak, zanimalo nas je kako okolina reaguje na njegova slova, s obzirom na to da je današnja mladež ipak daleko više okupirana snimanjem za Tik Tok.

– Prirodno je da postoje oni koji ne razumeju i nisu svesni značaja i lepote pisane reči, što me svakako ne obeshrabruje da idem svojim putem, dok god je onih koji veruju u mene. Jer moja pisana reč će zaživeti i nastojaću da dokažem da je duh „življi“ od materijalnog. Puno čitam. Od Bodlera, Remboa, Verlena i Malarmea, do Šekspira, Bajrona, Puškina, Tolstoja, Radičevića, Andrića. Bojim se da bi lista mogla ići u nedogled. Iako pišem poeziju, privlaće me proza i drama. Ovaj mio momak, student treće godine odseka za romanistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, bavi se francuskim jezikom i književnošću, ali ujedno uspešno savladava i španski. Gaji veliku ljubav prema jazicima, tako da mu ne pada teško da im se posveti u slobodno vreme. Osim toga, bavi se sportom, ponajviše tenisom koji je igrao bezmalo deceniju, ističući kako je i Bajron bio atleta i pisac. – Smatram da je za čoveka esencijalno da, pored svog intelekta, brine i neguje i svoje telo. Mentalna higijena bez fizičke ne ide, i obratno. Muzika takođe zauzima značajno mesto u mom životu. Iako je teško, i na momente izazovno biti autentičan u današnje vreme, u moru istih, ili pak sličnih, kada imate ljude kojima je stalo do vas, onako istinski, shvatite da vam ništa drugo ni ne treba. Citirao bih za kraj našeg Balaševića: „Ali kad dođem kući, tu si ti, e tu će tvrđavicu malo teže srušiti, to im je izvan dometa“, objašnjava ovaj pisac, poliglota, sportista, marljiv, srećan i pun duha! Mustafa dalje planira samo da sanja jer je u takvom ambijentu najsigurniji, a o daljim putevima ne želi da razmišlja, jer ima on svoje zvezde vodilje koje motre na njega i vode ga. U neki lepši, bolji, mirniji svet. Onaj u kojem se san ostvaruje. Onaj u kojem se piše ćirilicom, dok emocijom probada, u nepravednom ratu koji gubimo od digitalizovane proste svetine koja je divlja došla i pitome oterala, ili je uhvatila pelcer od divljih pa i sama podivljala. Onaj svet u kojem čak i olovka ima srce, a jedan veliki dečak sanja, jer šta bi u dela pretakao da mu snova nije.

PS. Kad pišeš, piši naliv perom, jer cediš tintu na belilo papira. Ali, to je neka druga priča...

Glavna zvezda večeri na godišnjoj proslavi "Gorkog Lista", Jelena Karleuša, ponovo je priredila performans o kom se priča. Oko 500 zvanica na jedinstvenom gala događaju oduševljeno je pratilo jednoipočasovni šou koji je priredila JK na bini, u pratnji plesačica obučenih u nesvakidašnje kostime. Perje, kristali, visoke štikle, prskalice u publici, bili su deo dekora koji je učinio njen nastup jednim od najzapaženijih ove godine.

U jednom trenutku na bini joj se pridružila, kao iznenađenje večeri i Milica Pavlović. Dok je Jelena pevala pesmu "Kazino", izmenila je tekst, i kod dela gde pominje martini otpevala je stih "a u ruci ti Gorki List". Tada se svetlo sa pozornice usmerilo ka stolu na kom je sedela Milica, koja je podigla crvenu čašu, nazdravila i pridružila joj se na glamuroznoj sceni, gde su zajedno otpevale numeru.

Celo veče je obeležio slogan Gorkog Lista "Neka traje", jer se slavilo trajanje, dugovečnost i čuvanje svih lepih i dobrih trenutaka u životu.

"Trajem ja, traje svaki borac koji je odlučio da uspe i da se izbori, da ne padne pred preprekama. Traje ono što ima kvalitet. Traje ono što ne spušta svoje kriterijume kada je to mozda čak i popularno ili potrebno. Zato ljudi kao ja i brend kao što je Gorki List prepoznaju jedni druge i lepo sarađuju. To znači trajati", rekla je Jelena.

Cela njena karijera je gorka i slatka, baš kakav je i ukus našeg najpoznatijeg bitera.

"To je apsolutna istina. Smatram da su ti usponi i padovi nešto što je obeležilo čitav moj život. I gorko i slatko, ali kad se sve sabere i oduzme, to je put koji bih opet izabrala i nikada ništa ne bih promenila, jer ti gorki momenti su upravo oni koji su učinili da možda sada bude slatko", dodala je Karleuša.

Pored Jeleninog nastupa, veče je obeležila i dodela priznanja našoj spisateljici, slikarki i novinarki Mirjani Bobić Mojsilović za ženu koja traje, odnosno glumačkom bardu Voji Brajoviću za muškarca koji traje.

Tvorac vodećeg brenda Gorki List, Vojin Đorđević, u uvodnom delu događaja na scenu je pozvao Miloša Bikovića kako bi predstavili saradnju koja traje uspešno već četiri godine i drugi spot koji rade zajedno. Premijerno prikazani spot ispraćen je gromkim aplauzom, a Biković je podelio svoj utisak o ovoj saradnji rečima da se kroz rad na Gorkom Listu oseća kao deo velike porodice koja čuva tradiciju, tradicionalne proizvode i vrednosti iz Srbije, na pravi način kako to rade u svetu, a posebno ga raduje kada vidi da se taj duh prenosi sa oca na sinove kao što je to slučaj u porodici Đorđević.

Ovogodišnjoj gala proslavi prisustvovali su brojni gosti, među kojima su još i Nucci koji je izveo nekoliko pesama, Ana Stanić koja je otvorila gala veče, zatim Jelena Tomašević, Neda Ukraden sa ćerkom Jelenom Bilbijom Minović, Dragica Radosavljević Cakana, Ana Sević sa suprugom Danielom Nedeljkovićem, Marina Tadić, Ivana Dudić, Nataša Bekvalac, Jasna Milenković Jami sa ćerkom Leom, Suzana Perić, nekadašnja članica grupe „Hurricane“ Ivana Nikolić, Duška Jovanić, Anabela Atijas, Kristina Kija Kockar, Srđan Predojević sa suprugom Mirjanom,  Dejan Tomašević, Biljana Topić, Lena Bogdanović i drugi.

Laureat za Ženu koja traje na proslavi "Gorkog Lista" dobila je Mirjana Bobić Mojsilović, srpska spisateljica, novinarka i slikarka, dok je priznanje za muškarca koji traje pripalo Vojislavu Voji Brajoviću, našem slavnom i uglednom glumcu. Dodela nagrada je bila jedno od najvažnijih detalja na spektakularnom događaju u Beogradu, gde se slavilo trajanje, kao i tradicija kroz ljude koji je upotpunjuju.

Novinarka koja je profesionalizmom, ličnim ugledom i autentičnim stilom brani čast ove profesije, žena čiju karijeru je obeležio i rad na televiziji. Kolumnista. Slikarka. Pisac, čije knjige se rado čitaju i kojima se govori. Žena koja je dostojanstvena, prava dama. Žena koja traje. To je bio deo uvoda na bini kojom je najavljena Mirjana Bobić Mojsilović.

-Vrlo sam prijatno iznenađena, divan je osećaj biti prepoznat na ovaj način. Bila sam u žiriju na dodeli ovih nagrada pre 15-20 godina i ovaj momenat mi vraća neke prelepe uspomene. Vojina Đorđevića poznajem godinama i on je pravi primer da ono što traje zaista i vredi. Baš mi je danas na pamet pala jedna čudesna stvar u vezi sa srpskim jezikom - reči trajanje i trag imaju istu osnovu. Ono što traje ostavlja trag! Neka traje!, rekla je Mirjana Bobić Mojsilović.

Gospodin glumac, kako ga mnogi nazivaju, bard naše glumačke scene, čovek koji nas je svojim ulogama i umetničkom zaostavštinom sve zadužio, uz koga odrastaju generacije, neko koga izuzetno poštujemo, dobitnik gotovo svih relevantnih pozorišnih nagrada u Srbiji, argumenti su kojom su se vodili ljudi iz Gorkog Lista kada su odlučili da baš Voja Brajović ponese nagradu za Muškarca koji traje. -Svoje osećanje prema nagradi bih najbolje opisao osvrćući se na reči velikog Gabrijela Garsije Markeza: nikad ne treba menjati stvari koje traju - prave prijatelje, porodicu i divan život, zarad manje sedih, više kose ili ravniji stomak...  Ja sam imao tu sreću da sam poživeo dovoljno dugo i da mi je pored prosede kose ostao i mladalački osmeh na licu. Takođe, kako sam postajao stariji, postajao sam sve bolji prijatelj sebi i drugima i sve manje kritičan prema sebi, rekao je glumac Voja Brajović povodom primanja nagrade.

Spektakularno otvaranje jedine licencirane nacionalne nedelje mode odigralo se u predivnom prostoru Galerije Matice srpske, na Trgu galerija, a lepo vreme je poslužilo organizatorima da feštu naprave napolju, kao i koktel, dok su se manekenke šminkale, presvlačile i prodefilovale sa stepeništa muzeja. I da, očaravajuća revija dizajnerke Jelene Malešević, koja je neobičnim kreacijama uspela da osvoji publiku, od koje su dopirale rečenice: „Ala je ovo dobro!“ i „Ja ovo moram da imam!“

Jelena je otvorila 20. SFW nakon što su prisutne pozdravile upravnica Galerije Tijana Palkovljević Bugarski i predsednica Nedelje mode Svetlana Horvat, izražavajući zahvalnost za dugogodišnje prijateljstvo, saradnju ali i samostalno postojanje, jer je ovo godina i kada Galerija obeležava 175 godina postojanja.

Nakon drugog dana jubilarnog Serbia Fashion Week-a koji su obeležili seminar Moda i Mataverse na kome je govorio profesor Marcelous L. Džons, predsednik Evropskog konzorcijuma za novu modu i profesor Univerziteta  Panteon – Sorbona Kreativne industrije i dizajn, seminara Inovacije i izazovi novog modernog doba na kom su predavači bili eksperti iz dizajna, event menadžeri i marketinški stručnjaci, kao izložba radova finalista takmičenja National Fashion Talent Designers Competition i finalista European Fashion Talent Designers Competition, trećeg dana ova manifestacija nastavljena je u impresivnom prostoru Muzeja Vojvodine.  

U ovoj instituciji kulture i umetnosti otvorena je izložba radova autora iz oblasti primenjenih umetnosti i dizajna, posle čega su usledile fantastične modne revije domaćih i stranih dizajnera- Aleksandre Lazić i njenog brenda Lacher,Danice Arsić koja stoji iza brenda Mokoš Fashion, koja je potom prepustila modnu pistu francuskom dizajneru Emeriku Fransoa, koji je dobro poznat domaćoj publici kao dizajner visoke mode. S obzirom na to da je cele godine program Serbia Fashion Week-a podređen Evropskoj prestonici kulture Novi Sad 2022, čiji je deo zvaničnog programa, te da se zbog toga program održava u najznačajnijim institucijama kulture i umetnosti, i revije četvrte večeri organizovane su u Muzeju Vojvodine.

Prva se predstavila dizajnerka Merima Salković i njen brend Station, potom smo imali priliku da pogledamo reviju Asja by Jelena Mladenović i njenu kolekciju namenjenu samosvesnim i samouverenim ženama. - Kreacije iz ove kolekcije namenjeni su ženi koja je svesna sebe i svojih kvaliteta, ali opet neprestano radi na sebi. To mi je bila osnovna zamisao još na početku kada sam tek osmišljavala kolekciju i mislim da sam to uspela i da realizujem. Prevashodno sam želela ja da budem zadovoljna kolekcijom, a sudeći po reakciji publike, i drugi su zadovoljni, a to me čini srećnom, rekla je Jelena Mladenović, a posle njene revije publici se predstavila dizajnerka Jovana Jerkić koja je u svojoj kolekciji iskoristila ceo spektar boja, od intenzivnih tonova do pastelnih nijansi.

Posle toga, publika u Muzeju Vojvodine imala je priliku da pogleda šta je to u svojoj novoj kolekciji pripremila dizajnerka Mirna Nađ. -Klasika i ekstravagancija kod žena, meni su uvek jako važni. Zato u svakoj kolekciji moram da imam bar jednu haljinu koja predstavlja klasiku. To nikada neće izaći iz mode i svaku ženu uvek čini ženstvenom i pravom damom. U svojim kolekcijama ne volim mnogo da se igram bojama, tako da i u ovoj kolekciji dominiraju crna i bela. Novost je to što ćemo skoro da se pozabavimo kolekcijom za devojčice, izjavila je dizajnerka.

Poslednja na programu četvrte večeri bila je revija dobro poznatog brenda Alexander Bratsher, koji je ranije u svojim kolekcijama imao isključivo obuću, ali je od prošle godine asortiman proširio i na ekskluzivne večernje toalete.

Zatim su gosti o utiscima razgovarali na koktelu koji je organizovan u dvorištu Muzeja Vojvodine, a ujedno su imali priliku da uživaju i u izložbi fotografija koja je iz fundusa ove institucije odabrana specijalno za ovu priliku. Serbia Fahion Week je još jednom pokazao zbog čega je najznačajnija modna manifestacija u Jugoistočnoj Evropi i peta po veličini nedelja mode u Evropi.

-Zašto su nam potrebni marketing stručnjaci danas-

Kako je Instagram platforma postala jedno od najboljih sredstava za rad, jer svakako da donosi zaradu, tako je porastao broj korisnika iste, ali je za biznis ipak neophodan i priliv aktivnih pratilaca. Osim toga, svi živimo na mrežama. I sve se dešava na mrežama! Bilo da ste privatnik, student, bankar, otac, majka, dete, nevažno je; važno je da vaš sadržaj ima publiku. Trend da kupite baš onaj proizvod koji influenser reklamira, ne jenjava ni kod nas, ni u svetu.

U Rusiji, recimo, postoje automati za prodaju lajkova na društvenim mrežama, postavljenim u nekoliko gradova, nešto poput bankomata. Veliki brendovi, u nastojanju da idu u korak sa trendovima, investiraju svoju dobit u pravi izbor, a njihov izbor obično pada na sjajnog prodavca, maga marketinških mreža, stručnjaka koji je u ovom digitalnom svetu nekoliko godina, a kojem se najčešće obraćaju kompanije sa željom da rastu.

Zanimljivog naziva – Pratigram, izrađuje backlinkove koji vam pomažu da se bolje kotirate po ključnim pretragama na pretraživaču, da zadobijete veće poverenje Google-a, da budete bolji od konkurencije, da povećate prodaju, doprete do novih klijenata, a pored toga vrši i SEO optimizaciju, izrađuje Web sajtove,  i rešava sve vaše probleme koji vas mogu zadesiti ukoliko niste digitalno pismeni. Aleksandar Đorđević, koji se krije iza sajta Pratigram, ponosni je vlasnik osam sertifikata iz oblasti IT-ja, a na poruke odgovara svakodnevno od 8-20 sati, rekordnom brzinom. Ukoliko želite da vaš brend raste brže nego trenutno, što će svakako dovesti i do veće stope konverzije, pravo je vreme da se obratite stručnjacima, jer je vreme flajera i reklama na radiju davno prošlo. Ako se pitate koji je vaš položaj na tržištu trenutno, laeksandar ima odgovor. Posao nimalo lak i ne onaj preko noći koji zadaje glavobolju, spreman je da uoči promene n vašim web stranicama i da vas nagradi boljom pozicijom. Jer što je sadržaj na web sajtu aktuelniji, to je Google-u primamljiviji, te će ga bolje i kotirati, te je veoma važno da se ažurira i „održava“, laički rečeno. Uložiti u svoj brend nije lak zadatak, ali je daleko jednostavniji kada sve prepustiti stručnjaku u njegove ruke. Izgradite poverenje s vašim klijentima, angažujte publiku bez koje ne možete prodati svoj proizvod, jer psihologija je pokazala da ljudi veruju onim profilima koji imaju veliki broj pregleda, lajkova i pratilaca, prepustite SEO ekspertu izradu strategije poboljšanja algoritma rangiranja, jer život u post informatičkom društvu u kojem se neprekidno odvija trka, zaista nije lak.

U poverenju, uživajte direktno iz vaše fotelje i gledajte kako vaš profil, vaš biznis, i vaš novčanik, rastu.

Njegovi su koncerti ispovest duše. Ovaj čuvar tradicije, autentičnog nasleđa bosanske kulture, specijalista da isceli rane na srcu, pomeri granice očekivanog i otkloni negativne emocije, a koji glas pušta direktno iz dubine „alme“, grejući komore i pretkomore, čisteći nam talog iz glave, jer nije upao u zamke šablona poput većine nas, učeći nas koliko su različitosti zapravo naše dragocenosti, kreirao je na sceni esenciju onoga što ga čini tako vanvremenskim: ljubav. Te večeri, svima nam je poklonio širok dijapazon ljubavi. Razdanio tmine. Spojio nespojivo. Od nemogućeg isklesao moguće. Veliki Hudini je taj Vrećo - satkan od emocija, mira, harmonije, zadovoljstva, dobroćudan, blage naravi, duboko svestan svoje posebnosti, poput šara na ćilimu, verujući da smo svi osobeni, a da titule ne donose važnost. A kako i bi, kad Božo poseduje nešto mnogo luksuznije: smiraj. Gnosticizam. On ne peva. On otiskuje dušu preko geštetnera. Makar i go, u haljini, dugoj, beloj, elegantnoj, ma u fraku, svejedno! Čudo je.

Kako je iznedrena saradnja sa virtuozom, istinskim slavnim lautistom i gitaristom Edinom Karamazovim?

-Kada sam ga slušao, zvučalo je to kao poj cvrčaka na letnjem proplanku- smirujuće, opuštajuće, spokojno. Naš world music album pod nazivom „Lachrimae“, koji je doneo 11 pesama, izrodio je sve ono što sevdalinka jeste. Iako smo najmanje o sevdahu pevali. Pesme progovaraju tugom, ljubavlju kao apstrakcijom, onim nedostižnim. Album počinje čuvenom pesmom Alekse Šantića „Emina“, a tu su se obrele i ostale melodije iz regiona, kao što je i pesma Branka Radičevića „Oj, jesenske duge noći“, pa još jedna Šantićeva „Što te nema“.

Prevod vašeg zajedničkog albuma znači „suze“. Uspeva vam i da publiku izvedbom naježite i naterate da u mraku otkotrljaju po koju.

-E, to je pun pogodak! Kada numerom diram dušu, kada emocija doputuje do nje, ja tako radim na oslobođenju.

Koncert, održan čak u dva termina u Gradskoj koncertnoj dvorani, u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada, bio je poput svilene ljuljaške za dušu, protkan salvom emocija, miksom osećanja koja lako isplivaju na površinu, bez bojazni na osudu.

-Radim na katarzi kroz sevdah. On se prepoznaje, leči, diše kroz mene. Za svaki koncert dobro se pripremim da bude baš tako kako ste opisali. Mada, ovde nije bilo toliko sevdaha jer Edin Karamazov ne zna moje pesme, tako da smo publici zapravo predstavili album „Lakrime“.

Zašto odmahnete rukom kada vas oslove „kralj sevdaha“?

-Uopšte ne volim epitete. Svako nosi neku svoju energiju, znanje, umeće, istrajnost i svi smo individua za sebe. To je koještarija. Bitno je da ste verodostojni u onome što radite i kako se predstavljate.

Koliko sevdalinke danas mogu da korespondiraju s vremenom u kojem živimo, ako uzmemo u obzir da nemamo razvijenu empatiju, istinu, ni inspiraciju, a bojim se da kažem ni ljubav?

-Ja ne bih zanemario čoveka. Čovek je jači od vremena. Čovek je jači od granata, ratova i to što mi nosimo u sebi je deo božanskog, ta duša o kojoj pevam, i iz koje pevam je nešto što pripada Bogu i nama kao super bićima. Tako da nas nemojte zanemariti kao super –bića.

Vi nama na koncertu lečite dušu, a ko leči vas?

-Hvala vam najlepše. Ja zapravo nisam osoba koja traži niti inspiraciju, niti lek daleko od sebe, alhemičarski pristupam dubini upravo iz onog svog izvora, svog bitka, tako da negde i kroz koncerte delom rasteretim sebe, jačam, učine me ti koncerti boljim bićem. Sva moja dualnost i dualnost svih nas postaje tada vrlo jaka, opipjliva, intenzivna, konzistentna na način da postane vodilja.

Edin Karamazov i prsti mu na žicama svih onih instrumenata iz davnina, u kombinaciji sa Vrećom, varnicom, čarolijom u čijim očima vidimo istinsku ljubav, učiniše da Novosađani, malo setni, malo naježeni, nakon koncerta mahom ućute, jer treba mnogo vremena da se slegnu utisci nakon pokrenute lavine emocija.

STEFAN MILENKOVIĆ: Kao umetnički direktor Gradske koncertne dvorane Muzičko- baletske škole moram da priznam da su ova dva umetnika, dva velika imena na listi prioriteta, što se tiče gostovanja, jer nas muzički prenose na drugu dimenziju, a osetite i ljudsku toplinu kada su oni na sceni. Za mene je umetnost život. Kada me pitate koliko je važno da imamo vrsne umetnike, da dele s nama stvaranje i ljudskost, to je za mene bitno koliko i sam život.

Porastom pandemije, svetske krize, raste i opšte nezadovoljstvo ljudi, a kada pogledamo celokupnu mentalnu sliku našeg društva, stanje koje svakodnevno zatičemo na ulicama, od besa, histerije, pojačanog broja samoubistava, saobraćajnih nezgoda, kolektivnog bezumlja, dekadencije, u eri truljenja duše, moralnog posrnuća, deficita ljubavi, raspada brakova, nejasnih vidova umetnosti, krucijalno pitanje je: može li nam iko pomoći, a da nije pilula? Ovim temama pozabavio se, davnih dana, ugledni i šarmantni mr Miroljub Puškić, u novosadskim prestižnim kuloarima poznatiji kao Miconi, član renomiranog psihološkog centra za savetovanje i edukaciju u Novom Sadu, pod nazivom „Seti se sebe“, koji nas revnosno podseća upravo to – da nikad ne zaboravimo na sebe, jer razvijajući ljubav i nežnost prema samom sebi, možemo izgraditi vredan odnos, pun poštovanja i divljenja, i sa drugima. Primeniti ljubav je imperativ.

-Veoma je važno sagledati celokupnu sliku sebe, od načina na koji sedimo, kako se ponašamo, kako se ophodimo prema okolini, šta su nam vrednosti, kako posmatramo sreću, koja je u biti individualna, jer samo kako razvijamo svoj odnos prema sebi umnogome govori i na kakav tretman ćemo naići kod drugih. Mnogo godina, rada, truda je iza mene, prvo s fudbalerima kojima sam bio life coach, po nekoj modernoj terminologiji, koju ja baš nevoljno koristim. Radeći sa „Partizanovcima“, nastojao sam da ih motivišem, jačam njihov um, jer tela su im već bila dovoljno spretna, pokazujući im koliko je važno izbalansiratii ta dva koja konstantno moraju biti u dosluhu. Njihovi rezultati pokazuju da sam u tome i uspeo i neizmerno sam im zahvalan na datom iskustvu.

Biti „životni učitelj“ tema je koja ipak mora svakodnevno da se razvija.

-Apsolutno! Ja ne „prodajem maglu“ baveći se dijagnozama. Moj cilj i zadatak je da osobu vodim kroz život, tako da sama shvati gde greši, a svi mi pravimo greške u koracima, ili smo na nekom polju jači, na nekom slabiji.  Izvlačeći ono najbolje iz osobe, ona sama uviđa gde leži problem i šta treba da koriguje. Nikad ne bih dao sebi za pravo da se igram s tuđim životima. Life couch navodi na zaključke, bez serviranja „treba to da uradiš“.

Ko su vaši klijenti?

-Mladi sportisti, najčešće.

Normalan čovek bi se pitao kakav problem oni mogu imati?

-Da li je prisutan voljni momenat, recimo. Pa ga podići na viši nivo.

Dakle, vi ne rešavate ljudima probleme?

-Ne. To bi bilo suludo. Ja nisam mađioničar. Petljati se u nečiji život ili mozak je đavolja rabota. Kao što objasnih, plastično, moj uloga je da vas sprovedem kroz greške koje ipak morate sami ispraviti.

Zbog čega ne volite da se pohvalite da ste prvi life coach u Srbiji?

-Zato što je to manje bitno. Izučio sam HR na jednom od ozbiljnijih univerziteta za mir i razvoj, osnovan od strane Ujedinjenih nacija, održao seminare, pisao magistarski rad, pročitao mnogo knjiga na temu psihologije, a o čemu će najbolje svedočiti oni kojima sam pomogao. Praksu sam obavljao, ne po dvodnevnim kursevima, nego kod ozbiljnog doktora Četojevića, koji je bio uz Novaka Đokovića! Kruna mog posla je druženje sa nekadašnjim fudbalerom crno-belih, sada čuvenim skautom Budimirom Vujačićem, s kojim sam mnogo putovao, i koji mi je u legat ostavio neverovatno znanje koje samo kroz iskustvo, a moje je višedecenijsko, usvajajući savete, primedbe, kritike, ima svrhu. I dan danas volim da zađem u lokalne birtije i oslušnem šta stariji imaju da kažu. A imaju, verujte, puno toga. Iskustvo tih ljudi najbolja je diploma, i najskuplja, koju čovek može da stekne!

Kako reagujete na prozivke da je ovo što vi radite zapravo „new age sranje“ i moguće vrlo opasno?

-Najteža emocija je emocija mržnje. Ljudi koji tako površno zaključuju, samo su siroti duhom. Oprostimo im.

Koliko je teška vaša reč i koliku odgovornost ona nosi, ako se klijent uzda u ono što kažete?

-Izuzetno. Teško je doneti odluku za drugog. Moje najjače oružje je to što sam iskreno surov, ali enorman broj ljudi kojima sam istinski pomogao, bili to moji prijatelji koji traže savet u svakodnevnoj komunikaciji, ili samo klijenti koji rado dođu u Radničku ulicu i posete naš centar za razvoj, ne bi se usaglasili sa mnom. Njihovo „hvala što si mi promenio život“ ipak ima veću težinu.

Dajte nam onda recept za bolji život.

-Ne postoji. U poslednje vreme važno je da se svi ljudi malo zbliže. Ohladili smo se, nemamo empatiju, zaboravljamo na sitnice koje donose radost, tipa koliko je divno prošetati po keju, recimo, nahraniti gladnog psa, pticu, pozdraviti komšiju na ulici, javiti se u liftu, popričati s kasirkom, biti strpljiv u redu na šalteru...zaboravili smo, u trci za novcem i vodeći se onom floskulom „nemam vremena“,  koliko je porodica važna! Pa, ona je stub društva! Da ne spominjemo i ovu pandemiju koja nas je držala zaključanom, pa bez zagrljaja, rukovanja, na distanci, pod maskama...

Iako svoje tajne alate za uspeh ne otkriva, ovaj bonvivan, koji se u bogatoj biografiji može pohvaliti i titulom direktora KK Vojvodina, rukovodioca službe HR „Srbijagasa“,  kojem je čak fudbaler Božinov posvetio gol kao zahvalnost za silne reči potpore koje mu je Miconi ostavio u amanet, podstiče nas da je korisno negovati zdrave međuljudske odnose, te da nije sramota potražiti pomoć, ukoliko ste u nekoj nedoumici. Prema njegovim tvrdnjama, ličnim razvojem i mentalnom higijenom potrebno je baviti se svakodnevno, dok je ljubav sila koja nam može pomoći da to i upotpunimo. A Miconi je poseduje, na pretek.

Dok smo mi mirno spavali tokom trajanja pandemije, bezmalo tri godine, dok smo izlazili, posećivali kulturna dešavanja i mnogobrojne događaje, jedan čovek neumorno je osmišljavao strategije kako da svima nama bude bolje, istovremeno bodreći svoj brojni kolektiv koji je brinuo o zaraženima korona virusom, ulivajući im nadu da će sutra ipak biti bolje, ne pokazujući patnju što ne može svima da pomogne, strahujući koliko će na sve nas uticati ova nova učiteljica života. Preispitujući sebe svako veče kada umoran dođe kući, puteve kojima je hodio tog dana, tražeći mane, ali i ono dobro u njemu, naviknut da „iščekira“ dan kroz ceo svoj profesionalni život hirurga- ortopeda, direktor Doma zdravlja prim. dr Veselin Bojat zahvali se na svim ljudima koje je sreo i koji su ga oplemenili, bojeći tako zidove svog života. Uvek pozitivnim farbama.

Sa visokim stepenom odgovornosti koju posedujete na čelu najvažnije zdravstvene ustanove, dolaze i određeni rizici. Sigurna sam da vaš dan biva prilično naporan.

-Naučen sam da radim, jer rad nas čini mladima i zadovoljnima. Naročito kada postižemo rezultate. Vidljive rezultate. Zapravo, oni su naš najbolji stimulans. Davno sam prevazišao fazu dokazivanja pred drugima, stoga se sebi dokazujem svakodnevno, jer to je mnogo teže. Samo u jednoj večeri obavio sam preko 200 poziva, plus komunikacija s ljudima tokom dana! Srećom, moja osnovna profesija hirurga- ortopeda, gde postoje velika očekivanja od onih kojima pružam tu vrstu usluga, pomogla mi je da dobar deo navika prenesem i na ovaj posao menadžera, tj. direktora Doma zdravlja, na kojem bitišem već osam godina.

S kakvim problemima se susrećete najčešće?

-Navikavši na brojne komplikacije u toku operativnog zahvata, stekao sam jednu dobru osobinu za rukovodeću funkciju, a to je da predvidim problem, nazrem ga, te da isti blagovremeno i sprečim. Biranje pravog rešenja i donošenje odluke kada si već u problemu dovodi do straha, panike, što stvara dodatni pritisak, ali kada problem možeš da pretpostaviš, onda je sve mnogo lakše. S obzirom na to da u ovom delu Evrope imamo najbrojniji kolektiv, da pružamo preko osam miliona usluga na godišnjem nivou, da smo u svakoj komponenti dominantni u odnosu na region, lideri, jer veći Dom zdravlja ne postoji, sasvim je logično da se najčešće susrećem s organizacionim problemima. Iako se rado pohvalim sa 40.000 kvadrata prostora, sa 1600 zaposlenih, sa 40 objekata, priznajem da nikada ne može biti sve savršeno. Istovremeno, veoma sam otvoren za vizije i konstruktivne kritike. Iskreno, ni sam nisam mislio da ću se ovoliko zadržati na čelu ovako važne ustanove, ali sada mi je čast. Očito da su rezultati ti koji me drže, jer je evidentno koliko smo se pomakli u pozitivnom smeru.

Naročito ste ponosni na objekat u Almaškoj ulici.

-Kada sam kročio ovde, prvo sam napravio analizu celokupnog Doma zdravlja, apsolutno svih objekata, i iz analize zasnovane na stručnim faktorima se izrodila potreba da se renovira Limanski objekat, da se sagradi nov na Adicama, sada i na Vidovdanskom naselju, da se napravi taj reproduktivni centar u Almaškoj ulici, o kojem s posebnom radošću volim da govorim, jer kao otac troje dece, studentskog doba, uviđam probleme sa kojima se suočavaju i o kojima se malo govori, zbog čega im je ovakav jedan stari objekat, sada restauiran i sačuvan, onako kako tom kraju i dolikuje, bio preko potreban. Pronatalitetni edukativni centar, iznedren je iz te potrebe da omladini približimo svet droge, alkoholizma, pušenja, neželjene trudnoće, zaštite od iste, temu abortusa i sve ono sa čim se oni svakodnevno suočavaju. Čini ga tim psihologa, psihoterapeuta, defektologa, zatim obuhvata školu za trudnice, multifunkcionalnu salu sa neophodnom opremom i rekvizitima, a u planu nam je i da napravimo mini studio u kojem ćemo sva predavanja snimati za naš Youtube kanal, sa željom da na taj način klincima dočaramo važnost ovih tema, jer smo otkrili koliko malo toga znaju. Ma, ne znaju gotovo ništa o mnogim bitnim stvarima. To sam saznao iz razgovora sa svojim sinovima, koji jesu uspešni u školi i u sportu, ali s koronom je nezainteresovanost i neznanje dodatno eskaliralo kod njihove generacije. Ja sam generacija koja je išla na silna predavanja po školama i to je u dobroj meri uticalo na zdrav način života, pravilan rast i razvoj.

Pored toliko obaveza, kako skrećete misli s ružnih stvari i koliko vam vremena preostaje da budete otac?

-Za skoro deceniju, ne znam da li sam bio na dva poslovna ručka. Slobodno vreme posvećujem trojici sinova kojima pomažem u prevazilaženju problema koje nosi njihova dob. Imamo naše male rituale koje kvalitetno sprovodimo: putovanja, porodični ručkovi, preporuke knjiga, odlazak u bioskop...Jedan sam od osnivača savetodavnog tela „Sterijinog pozorja“ – tzv. „Sterijanci“, tako da pozorište posebno obožavam. Poštujem svoju istoriju, tradiciju i trudim se da je prenesem na sinove. Nas često stranci posmatraju kao ljude koji su skloni menjanju svoje istorije. To nije dobro. Recimo, mi menjamo imena ulica, trgova, pa u Rimu nikada nije promenjeno nijedno ime, u Rovinju još uvek se centralni trg zove Trg Maršala Tita! Imamo mi puno toga lepog čime treba da se dičimo.

Tokom perioda korone, izdali ste i jednu zanimljivu monografiju.

-Dom zdravlja "Novi Sad" izdao je knjigu pod nazivom "Godinu dana borbe Doma zdravlja "Novi Sad" protiv kovida" čiji sam ja glavni urednik, sa željom da se svim mojim zaposlenim zahvalim u ovoj monografiji za vojničku žrtvu koju su podneli, boreći se protiv pandemije pomoću lekova, respiratora, vakcina, maski, distance i neverovatnom snagom volje. Čeličnom istrajnošću izdržali smo pritisak. Umorni sklapajući oči, noću ostajući bez odmora i sna. Ponosan sam na njih. Knjiga je tu da se neke stvari ne zaborave.

Šta najviše volite u Novom Sadu?

-Jako volim ceo grad! Volim sve što se dešava u ovom gradu! Bio sam na svakom EXIT festivalu, jer tada postajemo centar Evrope, makar za mlade; kafana sam se zasitio, a serije gledam kod kuće, muzika mi je uvek uključena, pa i sada dok radimo intervju. Jednu neprijatnost nisam doživeo tokkom dve decenije odlaska na EXIT Festival. Želim da se vratimo normalnim aktivnostima, koncertima, teatru...Drago mi je što se ulaže u škole, vrtiće, što se prave mostovi, pa neka se napravi još pet mostova, pa se posadi novo drvo, otvori park, pa se pravi "Biosens" u sklopu kampova... oduševi me što je sve sada sređeno, što je grad doživeo ekspanziju poslednjih deset godina. Rezultati su vidljivi i nisam ja taj koji treba da priča o tome, niti je to moja oblast. Bulevarom Cara Lazara sada možeš da šetaš. Nisam zadrt pa da tražim samo mane, jer se trudim da vidim ono lepo i ne možete me ubediti da nije sjajno što sada imamo Gradsku koncertnu dvoranu i što smo doveli jednu veličinu Stefana Milenkovića, ili što imamo nekoliko kulturnih stanica. Svilara, Mlin, Eđšeg, sa bezbroj kulturnih dešavanja, ili što se izgradila Kineska četvrt, recimo. Fascinantno je da će svako u ovom gradu moći da nađe sebe i da se prepozna, naročito sada kada smo postali Evropska prestonica kulture i kada je najavljeno preko 300 događaja, za razliku od prethodnih perioda kada smo imali samo mrak! Grad najzad počinje da živi!

Zbog čega ste odbili Februarsku nagradu koja se dodeljuje eminentnim ličnostima za značajna postignuća?

-Iako kao Crnogorac volim čestitke, ipak mi je najveća pohvala što nijednu jedinu primedbu nismo dobili na stručnost i ljubaznost osoblja tokom ove pošasti koja nas je zadesila. Ponosan sam na sve svoje ljude koji tamo rade. Zaboravljamo ih. Moje odbijanje te nagrade je zapravo odustajanje. U tom momentu, bilo bi neumesno da je preuzmem dok 350 ljudi radi 24 sata. Mi smo jedini Dom zdravlja koji je radio po ceo dan, kada su žene ostavljale bolesnu dečicu kod kuće kako bi ispoštovale svoju smenu. I niko od njih nije dobio javno ni pohvalu, ni odlikovanje. Eto zašto sam odustao od nagrade. Uostalom, Hipokratova zakletva podrazumeva da smo mi tu za dobrobit ljudi. A ne mogu ni da nabrojim sve ljude koji su želeli da budu deo naše pobede, pobede Doma zdravlja, protiv korone, nudeći nesebično svoju pomoć.

Čemu vas je naučila ova korona?

-Umorila me je. Ali sam srećan što ljudi rade, što se borimo, što smo pokazali da smo kompaktni. Hvala i vama medijima koji ste prave informacije prenosili građanima.

Pita li vas iko kako ste?

-To me niko ne pita. Naviknut sam da ja postavljam to pitanje. Barem 300 puta dnevno.

Da se uspeh ne prašta, naročito na Balkanu, svesna je bila, iako sa malo godina, i Lara Vorkapić, koja je još kao klinka znala da će je predrasude i naš mentalitet „ugušiti“, zbog čega je rešila da se otisne u „beli svet“ ne bi li započela muzičku karijeru – onoj o kojoj mašta svaki dan. Uz brižnog oca, poznatog bivšeg fudbalera Ljubomira Vorkapića i majčinske ljubavi, Lara uviđa da je američko tlo ono koje treba da osvoji! I gle čuda, to joj je i pošlo za rukom! O ne, ovo nije još jedna priča o razmaženom detetu čiji je otac iskoristio poslovne veze kako bi, laički rečeno, „progurao“ ćerku. Jer, Lari je oduvek polazilo za rukom da se izdvaja, glasom naročito, i neizmernom ljubavlju prema muzici. Svoj stil sama je gradila godinama, ne dozvoljavajući ikom da se meša i znajući šta želi da predstavi. Kroz muziku, ona ne samo da peva svojim čarobnim glasom, što je neosporno, već i zavodi. Ne ostavlja nikog ravnodušnim. Ona uspeva da komunicira putem pesme, donoseći osveženje, stvarajući magiju, takvom disciplinom da se osetite kao da ste glavni gost, jer za ovu vrstu umetnosti – mlada Lara živi i bori se! Sa samo 19 godina, očarala je Majami.

-Otkriću vam da smo se zbog moje pevačke karijere i preselili u Majami. Zato su mi roditelji najveća podrška na mom putu do uspeha u pevačkoj karijeri.

Kako provodiš vreme, nekako Majami vezujemo za luksuzan stil života?

-Živim kao i svaka devojka mojih godina, osim što puno treniram, školujem se, pohađam časove pevanja, snimam, edukujem se na tom polju, kako bih usavršila svoj glas do maksimuma, jer sam suviše pedatna i veliki samokritičar, što mi drugi zameraju, i zbog čega često uskratim sebi neki izlazak, žurku, provod, samo jer želim da se moje pevanje sutra pamti.

Kako je uopšte sve počelo?

-Oduvek sam znala da želim da budem zvezda! Američko tlo pruža mnogo mogućnosti. Još kao devojčica, učestvovala sam u mnogim mjuziklima u pozorištu i prirodno da sam zavolela glumu, pevanje i ples. Već sedam godina živim u Majamiju, i za to vreme sam uspela da snimim desetak svojih pesama, koje jedva čekam da izbacim na tržište! Radujem se svakom novom danu! Na tom putu imala sam puno prepreka, ali sam uspela da ih savladam uz pomoć divne porodice koja je uvidela ogromnu količinu ljubavi koju gajim prema ovom poslu. Zato sam im neizmerno zahvalna. Evo, i javno (smeh).

Otkrij nam ko te je zapazio tamo, a nemoguće je ne uočiti te, i kakve poruke nose tvoje pesme?

-Moj talenat prepoznao je Jay-Z, što me čini vrlo srećnom, radujem se našoj budućoj saradnji. S obzirom na to da sam vam rekla kako sam perfekcionista, logično je da od sebe očekujem mnogo rada, truda, često i na uštrb privatnog života, pa dok ne dovedem sve do savršenstva, ne želim ni da se upuštam u tu „mašineriju“, jer kada jednom uđete u show-bizz priču, mogli biste biti „samleveni“, ukoliko niste spremni. Pesme pišem sama, i one su mahom s ljubavnom tematikom. Uskoro ću izbaciti jedan singl, pa ćete moći da uživate i uverite se u moj kvalitet. Da ne bude kako pričamo u prazno.

A Lara u šuplje ne priča. Njen Instagram nalog vrvi od lepote, kojom takođe osvaja, iako to ne voli da ističe.

-Biti uspešan u poslu kojim želim da se bavim, podrazumeva redovan san, vođenje računa o svom telu, brigu i negu o spoljnjem izgledu, jer to je ono što prvo ljudi uoče, tako da sam veoma posvećena izgradnji celokupne slike o sebi. Uostalom, kao influenserku, često me devojke pitaju za neki beauy savet, tako da na mom profilu „Laravofficial“ možete videti kako izgleda moj život u Majamiju, šta koristim od nege, gde putujem, koji je moj stil oblačenja, zapravo sve ono što interesuje mlade osobe poput mene.

Saradnja sa Lady Lee, Novosađankom koja je sagradila impresivnu muzičku karijeru van Srbije, takođe te je vinula u muzički svet u kojem te sve više i više prepoznaju.

-To je jedna sjajna saradnja na koju sam mnogo ponosna. Lady Lee je zaista talentovana i stvarno je ostavila trag na DJ sceni. Ona je mnogo veliki umetnik, meni i privatno draga, tako da je naš poslovan uspeh stvarno naišao na dobar odziv, u šta nisam ni sumnjala, jer „sličan se sličnom raduje“, i kada naiđete na osobe pune topline, podrške, koje su spremne da vam daju „vetar u leđa“ i koje veruju u ono što rade, onda je tu uspeh zagarantovan! Pratite me na mrežama kako biste bili u toku kada izbacimo „Catch feelings“- novu pesmu na kojoj smo dugo i predano radile!

Da li voliš domaću muziku?

-Oh, kako da ne. Možda ne stignem baš sve da ispratim, s obzirom na to da više slušam muziku na engleskom jeziku, ali naravno da imamo odlične izvođače i da uživam u njihovim melodijama.

-Kako posvećeno radim na novoj pesmi, a i zbog ove pošasti koja nas je sve zadesila, trenutno mi obaveze ne dozvoljavaju da dođem, ali svoju zemlju volim i naravno da ću je uvek s radošću posetiti.

Lepa Srpkinja Lara naš je brend u svetu koji nas predstavlja, osim lepotom, raskošnim glasom i talentom, i neverovatnom harizmom, kulturom i ljubaznošću koje je nasledila od oca. I pored svog glamura, uspela je da ostane vredna devojčica koja ponosno hrli ka svom cilju, hrabro koračajući ka svetu šou-biznisa, često surovog, ne uvek tako šarenog kao što ga viđamo na TV-u, ali s verom u sebe i s bisernim osmehom na prekrasnom licu, znajući da vrh muzičkog sveta tamo negde nju čeka. Strpljivo, baš kakva je i ona.

Mala, crna haljina na njoj. Sedi na fotelji, prekrštenih nogu, povijene kičme duž koje je srebrni cipzar malo načet, miriše na sebe, kao vlasnica parfema čije je note sama smućkala, nasmejana, i vazda udara paraf po beloj ’artiji. Unosi sunce u svako slovo. Kosa duga, crna, uvijena, pada na gola ramena. Upijaju je pogledom. Ovako potpisuje svoju knjigu višemedijalna umetnica: poeta, koautorka nekoliko zbirki pesama i priča, pravnica, glumica, producentkinja, influens dama, predsednica Udruženja „Lastavica“, svetska a naša Jelena Ćirić.

Poput Justicije, od mača i vage, do mastila i pera. Da li je oduvek u vama čučala ta neutaživa potreba za pisanjem?

-To su samo (bar) dva moja lica, dva fajla, pakovana u „isti folder“. Definitivno je, i dok su prava imala primat u mom životu, pesnik virio iza ramena. Isto kao što sada uhvatim sebe da sasvim pravnički reagujem na neke životne situacije. Kad sam shvatila i prihvatila to da se definitivno neću baviti svojom strukom, po preseljenju u Prag, okrenula sam se pisanju i angažovala na polju kulture. Nekada je život, sa planovima koje za nas ima, a koji se ne poklapaju s našim, ipak u pravu. U većini mojih pesama zastupljena je ljubavna tematika, a postoji i jedan izlet u pisanju pesama za decu. Ono što me trenutno okupira vezano je za moje korene, postojbinu i uspomene u vezi sa tim, kao i ideja da, literarno, obeležim svoj život u Pragu.

Kada biste poredili kulturni svet Praga, u kojem živite i Srbije, iz koje potičete, gde smo mi spram sveta?

-Iako je nemoguće sasvim se odupreti tome, jer je u ljudskoj prirodi, trudim se da ne upoređujem, ni stvari ni ljude. Ono čemu se tek odupirem je da kritikujem Srbe i Srbiju, samo zato što živim u nekom „boljem“ ili bolje uređenom društvu, što stoji. Veliki sam emotivac, i sklona sam da zbog emotivnog ili na osnovu emotivnog oprostim realno, a prema Srbiji sam, naravno, emotivna. Ipak, mogli bismo od Čeha da prepišemo taj odnos prema kulturi i kulturnom nasleđu, kao i sistmatičnost, studioznost u održavanju i organizaciji. Naša prednost leži u sposobnosti da improvizujemo, da se u „tesnoj“ situaciji vrlo brzo snađemo. I sve bi to bilo dobro, da nam to nije postao manir, nauštrb pravila i sistema. Sličnosti ne postoje. Tja, pa ko nama može sličiti? (smeh)

Biti izuzetno lepa i negovana žena u Srbiji, pritom uspešna na svim poljima, nailazi na osude. Mislite li da biste bili prihvaćeni da ste ostali u matičnoj zemlji?

-O tome često mislim – u kom pravcu bi mi se život razvijao da sam ostala. Svakako ta putanja ne bi bila ista i svakako je, što je paradoks, odlazak iz Srbije učinio da budem prisutnija. Ja sam samo pratila „znakove pored puta“, reagovala po svojoj intuiciji, a ponekad sam se trudila i da budem pametna. Uspeh se najteže prašta, to znamo, ne toliko zbog netrpeljivosti prema drugom koliko zbog nezadovoljstva sobom. Kad bismo se samo malo više okrenuli sebi, sve bi bolje bilo. Ja se trudim  da budem JA, gde god. I prema sebi i prema drugima. Lepota ko lepota – leptirasta, neuhvatljiva, prolazna...Ona spoljna. Ona unutrašnja je suština nas.

Kako ste se obreli u projektu „Sedam hiljada duša“, pojavivši se i kao glumica, i kao producentkinja?

-Bez dvoumljenja sam se odazvala pozivu reditelja Sanjina Marića da pomognem, i zaista sam učinila sve što sam mogla. Film ima veliki značaj, ne samo umetnički, već prvenstveno edukativan za naš narod, o čemu svedoči više od 50 internacionalnih nagrada sa raznih festivala, kao i činjenica da je Ministarstvo prosvete odobrilo da se ovaj film distribuira u srednje škole u Srbiji. Film govori o stradanju srpskih zarobljenika u austro-ugarskim logorima na teritoriji današnje Češke – tema o kojoj se sramotno malo znalo. U prilog tome koliko je ovo važan i velik, a opet zanemaren deo istorije, govori to što u mauzoleju, na mestu gde se nekad nalazio jedan od logora, počivaju posmrtni ostaci 7100 Srba! Osim projekcija u Beču, Pragu, Novom Sadu i još par gradova Vojvodine, izdvojila bih premijeru u Domu Vojske u Beogradu, baš na Dan potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu i mi smo, na šta smo, kao autori filma, neizmerno ponosni.

Čime se bavi Udruženje "Lastavica" čija ste predsednica? Da li ste uspeli da Srbiju predstavite u lepšem svetlu?

-„Lastavica“ okuplja ljude sa prostora čitave EX Jugoslavije, s ciljem da predstavi kulturu našeg naroda, bez patetike, kroz organizovanje pozorišnih predstava, književnih večeri, tribina, izložbi...Humanitarne delatnosti su neizbežne, a najveća akcija do sada je dolazak dece bez roditeljskog staranja iz SOS sela sa prostora bivše Juge u Češku.

Veoma ste uticajni na društvenim mrežama. Kakvo je vaše viđenje tog virtuelnog sveta?

-Dosta se žonglira tim izrazom „uticaj na mrežama“; ako se trudim da na nešto utičem to je da se ljudi sa mnom osećaju prijatno i da se smejemo, bilo to u realnom životu, bilo na mrežama, kao i da pomognem, ako mogu, da ne kritikujem, jer sam često i sama na meti kritika, a u njima se zaboravi na poštovanje, dostojanstvo i vaspitanje. Uljudni komplimenti prijaju, kao i svakoj ženi, na čemu se i zahvalim isto tako, a kada nešto prelazi granicu ukusa i lepog ponašanja, jednostavno se distanciram.

Naišla sam na jedno sjajno pitanje na vašem Tviter nalogu pa ću ga uputiti vama: Pamtite li trenutak kada ste se preporodlii ili još uvek čekate na preporod?

-Oh, ne, samo sam molila Boga da me to neko ne pita. Svaki dan je prilika za male preporode, ako tako shvatimo naše dane i postojanje na ovoj planeti. Nije uvek lako dane ispuniti pozitivnim stavom, ali hajde da probamo! Moji preporodi su usleđivali nakon teških perioda, kada uvidim koliko ipak snage imam. Da sam živa i dalje, da imam razloge za osmeh i radost, da prošlost pripada sećanju, nada budućnosti, a sadašnjost nama.

Darujte jedan vaš božićni stih načim čitaocima.

-Nekad se pobedi, nekada gubi;

lakše je uvek kada se ljubi -

Bog, čovek, dete, skuti slobodi.

Mir Božji. Hristos se rodi.

Jelenin brak podseća na onaj kada je Danica Maksimović, u ulozi Vide, izgovorila Tiki Staniću, u ulozi Miloša Crnjanskog: „Ja sam tu da šijem i radim, da biste vi pisali“ i „Kada nas više ne bude, ostaće vaše reči“, samo što je Jelena ovde Miloš, koji je prodao celu svoju imovinu u Pančevu i otišao za njom u Pariz, kao što je naša junakinja za svojim čovekom Miroslav u Prag, ne bi li sačuvala svoju ljubav, iz koje su se rodile dve divne ćerke, Marija i Tamara. I dok ona piskara čistom emocijom, satkana od ljubavi, dodajući tajne recepte, posramljen bi ostao i Crnjanski, što nad lepotom, što nad kulturom, damskim držanjem, gracioznost, što nad punim džepovima njenih reči, kojima čuda stvara.

Mlad, talentovan i vrlo poželjan, ako je suditi po mlađoj publici koju smo zatekli usplahirenu kako na premijeri filma „Toma“ povicima i vriskom reaguju na njegovu pojavu, perspektivan, vrlo vredan i ambiciozan, glumac Milan Marić krajem januara često je obitavao u Srpskoj Atini, igrajući lik Marka u ultra popularnoj komediji „Hotel 88“, menjajući kolegu Andriju Kuzmanovića. Nesuđeni fudbaler, plivač i odbojkaš, vrstan na „daskama koje život znače“, neverovatno tražen i cenjen nakon odigrane uloge Tome Zdravkovića u istoimenom filmu, sa širokom lepezom uloga iza sebe u pozorištu, jedan od retkih koji hrabro, istrajno i odlučno iznosi svoje mišljenje na društvenim mrežama, čak i kada se ono kosi s većinom, nakon serije „Besa“ u kojoj glumi negativca i serije „Državni službenik“ u kojoj je operativac BIA, pokazao je novosadskoj publici da i kao komičar ne može ostati nezapažen. Kao dragulj, oblikovan napornim radom, trudom i talentom, godinama „rezan“ na sceni „JDP-a“, „Ateljea 212“ i mnogih drugih, pre nego li je zablistao svojim punim sjajem. Kako u rolama, tako i van njih.

Snima se treća sezona „Državnog službenika“, akcentovana na pandemiju virusa COVID-19. Koliko je korona virus uticao na rad službe i njenih aktera, te koliko je uopšte sama epidemija odredila radnju u nastavku?

-Suštinski je cela treća sezona koncipirana tako, bukvalno se sama nametnula, jer korona jeste jedno prilično plodno tle za teorije zavere, kao što možemo i sami da vidimo, tako da je i nama bilo izazovno da se tim stvarima bavimo. Tu temu smo, dakle, fiksirali i izabrali za seriju; zapravo, biće to jedna priča o koroni i vakcinama, o tome šta se radi dok ljudi sede u kućama. Ni ne slute šta se događa na ulici.

Mogu li gledaoci očekivati akcione scene kao i u prethodne dve sezone?

-Ima takvih scena, ali će biti zanimljivije jer je okoliš pust. Grad je pod „lokdaunom“ i veoma je sve misteriozno, riskantno, s puno tenzije, ma zanimljivo. Recimo da se priča iz akcije seli u latentan triler. Svakako vredno za pogledati!

Koliko se Lazarov život menja potom?

-U trećoj sezoni, nakon što se u drugoj odlučio kome se sveti, a kome ne, i nakon što se presabrao, moj lik Lazar se vraća sebi. On je taj gde njegova akcija iz druge sezone sada dobija reakciju. Ipak, njegova drama na ličnom planu nastavlja se i dalje.

Koliko vama znači podatak da na seriji „Besa“ radi produkcija koja je spojila glumce i autore iz više zemalja u regionu, a čak je i scenario prerađen u arapsku verziju od deset epizoda?

-Super mi je ta ideja! Uvezati ceo region, glumce iz Bosne, Hrvatske, Slovenije, sa Kosova, iz Crne Gore, zaista je dobar odabir i pametna ideja! To je područje koje živi u segmentima kriminala. Tokovi kriminala, ko se tu sa kim zapravo raspravlja, ko hoće da bude glavni, i zarad čega želi da bude glavni, šta je ono što mi vidimo i mislimo da se događa, sve je to odlična priča, na jednom planu, a na drugom planu, ličnom, mom liku- Luki se iz jedne greške potpuno život poremeti, zbog čega je prinuđen da radi nešto što se u celosti kosi sa onim što je on zapravo. To je odlična kombinacija krimi trilera, akcije i melodrame.

Iznesite nam vaše gledište, da li sedma umetnost, protkana krimi elementima, može negativno uticati na omladinu, kroz promociju nasilja i nemorala, veličanje kriminalaca ili pak treba samo da se dobro opustimo i zabavimo, uz kokice?

-To je sve(t) oko nas, sve nam se to dešava u realnom životu i svi smo svedoci tog života. Film može da bude potentno propagandno sredstvo, ne osporavam, pa to znamo i kroz istoriju kroz sijaset primera. Nažalost, to je verni prikaz onoga što živimo pa bi bilo malo smešno i licemerno da to ne vidimo, ne primećujemo i na kraju ne obrađujemo. Svi mi to primetimo i osetimo.

Jeste li negde u dubini duše očekivali bezmernu popularnost  filma „Toma“, s obzirom na to da rekordno beleži više od milion gledalaca?

-Iskreno, nisam. Nije mi to ni bilo bitno. Ne zamaram se tim stvarima, jednako posvećen svakoj ulozi koju igram, bilo na platnu, bilo u teatru.

Summa summarum, je li Toma uloga vašeg života?

-Ma ne. Bilo bi vrlo neozbiljno s moje strane da sa 31. godinom izjavim tako nešto. Predlažem da me to pitate za dve decenije pa ćemo onda rezimirati tu temu. Sada želim samo da idem dalje.

Može li se uloga Tome zaseniti?

-A zašto bih ga prevazišao? Nije to prečka! To je samo jedna od mojih uloga i drago mi je da su ljudi reagovali na nju tako kako su reagovali, mahom pozitivno, sa oduševljenjem, sa uspehom čak i na američkom tlu, s oborenim rekordima gledanosti, s pohodima u bioskope čak i od strane onih koji retko idu u sale, ali nema razloga da tu rolu sad ja nešto prevazilazim.

Ulazite u već uigranu ekipu s predstavom „Hotel 88“, koja je ostvarila enorman uspeh. Koliko vam je bilo teško da se priključite i uklopite?

-Ova predstava je veliki izazov, izrazito zahtevnog žanra. Iako na sceni deluje da se mi samo dobro zabavljamo, neretko improvizujemo, verujte da ja nakon ta nepuna dva sata moram da menjam majicu koliko budem mokar, jer ovde je neohodna brzina, visprenost, ozbiljna disciplina, iznimna koncentracija. Ukoliko se krene previše sa analizom i nekom filozofijom, sve „pada“, stoga moraš da budeš užasno aktivan, čak i tokom pauze. Kao ping-pong da igramo, jer u suprotnom bi bilo dosadno, čak i pošto je predstava jednostavna. Ekipa mi je baš puno pomogla, to mi mnogo znači, pokazali su neverovatno strpljenje svi i neizmerno sam im zahvalan na tome.

Kakvi su vam planovi za doček?

-Želim samo da odmaram. Neću nigde ići, priuštiću sebi taj luksuz da malo odahnem.

Kada biste sumirali prethodnu godinu, šta biste mi rekli – kakva je bila?

-Izazovna, poučna, lepa i stresna.

Pre par dana imali smo priliku da odgledamo jednu divnu bosansko-hercegovačku komediju, na ekskluzivnoj premijeri u bioskopu „Arena Cineplex“, Oskarovca Danisa Tanovića, koji je ujedno i ko-scenarista sa Nikolom Kuprešaninom, pod nazivom „Deset u pola“.

Ne, ovo nije priča o ćevapima, brendu Sarajeva, iako se jesu pekli tokom snimanja, iako nam jeste nailazila voda na usta, iako su mirisali preko bioskopskog platna. Ovo je priča o prijateljstvu, zaigranom, prostodušnom. Priča koja budi u nama stare vrednosti, zaboravljene u ovom manjku empatije u kojem živimo svakodnevno. Priča u kojoj nam je doputovalo Sarajevo: fildžani, kahva, čaj, kaldrma, a duh čovečnosti i ljudskosti oseti se tokom 90 minuta!

U glavnoj ulozi je Branko Đurić Đuro, vlasnik jedne ćevabdžinice, čiji sin Orhan se zabavlja sa Lanom, ćerkom drugog vlasnika ćevabžinice kojeg igra Izudin Bajrović. Kada čuvena food vlogerka iz Zagreba, glumica Anja Matković, postavi krucijalno pitanje: Gde se jedu najbolji ćevapi u Sarajevu, kojim im je „zakuvala čorbu“, prijateljstvo ove dvojice ugostitelja stavlja se na test. Kao i ljubav njihove dece. Iako je snimanje trajalo svega tri nedelje, u Sarajevu i tokom pandemije, reditelj Danis uspeo je da nas dobro nasmeje, da nam pokaže koliko je prijateljstvo važno, kao i snaga porodice, kao i da nam prikaže Baščaršiju iz nekog drugog, zanimljivijeg ugla. Samo za Novosadski reporter Branko Đurić, nakon što se prošetao crvenim tepihom i poklonio novosadskoj publici, izjavio je: "Ja sam vegetarijanac pa nisam jeo ćevape na snimanju. Ćevapi su samo ukras ove priče, a zapravo je ovo film o prijateljstvu i ljubavi. Ovom romantičnom komedijom uspeli smo da glumački i produkcijski predstavimo grad na najbolji način, jer je cela ekipa na neki način vezana za Sarajevo."

Iako je Heleni Vuković ovo bila prva filmska rola, odlično se snašla u ulozi mlade, hrabre Lane, koja je po dolasku iz Berlina u kojem je obučena za kulinarku, sada poželela da donese neke novine u svoje rodno Sarajevo, iako njen otac samo želi da mu ona podari unučiće. U filmu se pojavljuje i Goran Navojec koji drži kafanicu u koju svi svraćaju. Svečanoj premijeri prisustvovao je i Izudin Bajrović koji je za naš portal rekao: "Ovo je četvrti projekat koji radim sa Danisom i sa njim je super raditi, jer nije zahtevan i tačno zna šta može dobiti od glumca. Sada krećemo u snimanje jedne serije, naš zajednički peti projekat. Sa puno reditelja sam radio a jedna od najlakših i najproduktivnijih saradnji je sa Tanovićem i ovo nije ulizivanje njemu. On je ovu ulogu pisao imajući mene u glavi i tako mi je i rekao – da ja samo budem ja. Kada sam video scenario, odmah sam se zaljubio u ulogu. Posle teških priča koje izlaze iz nas, ovo nam je trebalo. Lepa, smešna priča", tvrdi glumac.

Film „Deset u pola“ otvorio je 27. Sarajevo Film Festival, a pre toga je prikazan u Turskoj i u Dohi u Kataru. U našim bioskopima je na repertoaru od 2. decembra.

Ako ste poverovali naslovu ili pak, poput većine ljudi danas, u instant svetu, samo naslov i pročitali, dobro došli u svet mas -medija! Onih koji kreiraju javnost, vaše mišljenje, vaš stav, vaš život.

Od onoga što vidite i čujete na TV ekranu zavisi da li ćete danas obući džemper, jaknu ili nešto slojevito, da li ćete uopšte izaći napolje, da li ćete se naći u školskoj klupi ili ipak ne, da li ćete jesti jabuke jer na jednom kanalu kažu da su zdrave, dok sa drugog kanala lepa voditeljka tvrdi da se špricaju čak 25 puta! Tja! Kome onda verovati? I tako u nedogled...

Da televizija zaista poseduje toliku moć da kreira našu stvarnost, uverili smo se na predstavi „Udarna vest“ Marka Grubića i Milene Minje Bogavac, u produkciji kuće „Trinidad“, odigranoj u Pozorištu mladih, simbolično, baš na Dan televizije.

Impresivna gluma Mine Nikolić i Đorđa Živadinovića Grgura u startu je nagovestila da je ovo ozbiljno dobar komad, koji bi valjalo da pogledaju ne samo oni koji kreiraju vesti, čineći to objektivno ili ne, već i svaki građanin ove zemlje koji rado seda ispred „crne kutije“, ne bi li se zabavio, čuo šta ima novo u svetu, saznao kakvo je vreme napolju...

Zaključujete, „Udarna vest“ bavi se fenomenologijom medija masovnih komunikacija u društvu, s akcentom na strah – jer „dobra vest je loša vest“, a čuvena „četiri S“ dobijaju na značaju, pošto kod publike mahom prolaze: Smrt, Skandal, Seks i Sport. Čak i kada ta ista publika tvrdi da je „gladna“ malo lepših vesti.

Na pitanje odakle ideja za ovakav projekat, kada smo zaista zatrpani lažnim vestima i kada je najzad neko pokazao na „daskama koje život znače“ kako to izgleda kada običan čovek poveruje da tokom pomračenja Sunca 1999. godine treba da se zamrači u sobu, jedan od producenata Predrag Peđa Bogovac, objašnjava: “Privukao mi je pažnju izveštaj sa CNN-a o snegu koji veje u januaru. I dok novinar najavljuje prirodnu katastrofu, moj prijatelj koji živi u Njujorku tu istu sliku opisuje kao zimsku idilu. Ubrzo smo shvatili koliki je nalet negativnih vesti! Umnogome veći u odnosu na one lepše!“, kaže Bogovac, intelektualac po rođenju, advokat po struci, umetnik u duši.

Hm, pa da li onda da verujemo u servirano? Kako da pobedimo kao društvo vest – „nevidljivog neprijatelja“? Internet je čudesan alat, na kojem provodimo previše vremena, po svim statistikama, jer društvene mreže nas prosto „navlače“, konzumiramo ga u velikim količinama, s kutlačom. Tehnološka opčinjenost, kojoj se malo teže da odupreti.

Iako mi, kao čitaoci, pratioci i gledaoci ipak odlučujemo, držeći sasvim solidno oružje u svojim rukama – daljinski, ipak biramo da ostanemo, jednako kao što ispred trafike biramo koje ćemo novine kupiti i koje ćemo informacije danas usvojiti, upiti, preneti dalje.

A možda se i posvađati, što da ne? Jesi primio vakcinu? Koju? Zašto jesi? Zašto nisi? Zar nije to ono što čujemo svakodnevno? A gde su još nuklearni rat, ekološka katastrofa, zemljotresi, bolesti, saobraćajne nezgode, masakri, krv, narko mafija, puno krvi, poplave...Kvalitet više ne određuju visok tiraž i rejting, nego dezinformacije, loše vesti – dramatizacija i estetizacija istih!

Bombastični naslovi, šokiranje, „infodemija“, život „onlajn“ i uživo, uz fizičku distancu, manipulacija, ispiranje mozga, popularna kultura, veličanje gluposti i te kako značajno utiču na naše mentalno zdravlje. Prošetajte, pročitajte dobru knjigu, pogledajte zanimljiv film ili skoknite do pozorišta, ne verujte baš svemu što vam se servira, filtrirajte sadržaj, vratite se starim šaputanjima po kuloarima, ne budite žrtva fake news-a, možete nešto i da preskočite, jer kako kaže čuveni lingvista Noam Čomski: “Ako pretpostavite da nema nade, onda jamčite da neće biti nade. Ako pretpostavite da postoji instinkt prema slobodi, onda postoje prilike za promenu stvari.“

I da, obavezno pogledajte predstavu "Udarna vest". Ja sam medij. A medij je preporučuje.