Još je Majka Tereza govorila:“Nije važno koliko radiš, već je važno koliko ljubavi unosiš u ono što radiš i koliko to daruješ drugima.“ Braća Krstić, Dragan i Dušan, iz nadarene porodice, talentovani na deku „šumadijskog slavuja“ i majku s izuzetnim ritmom za ples, povrh toga što su kantautori, bave se fotografijom, video produkcijom i montažom, s dugogodišnjim iskustvom u medijima, po prirodi veseljaci, šaljivdžije, vazda nasmejani i raspoloženi pa ljudi neretko prokomentarišu kako su ispali iz nekog filma.
Odrastali uz pop-rock, hard, narodnjake, ubrali su sve žanrovske kulture pa ih srdi kada se ljudi dele po muzici. Vrlo širokog spektra shvatanja, važno je samo da pesma šalje lepu poruku. A Dušan ih ima preko 1300, čak i na stranim jezicima napisanih, dok mnoge čekaju u skrivenom kutku ne bi li ih komponovao. Pored pisanja knjige, i to će doći na red.
Dragan: Nastupamo tokom cele nedelje, najčešće su to stalne svirke u gradu, a nisu nam strane ni one van zemlje. Rado krasimo svadbe, veselja, privatne proslave, preko leta sviramo na Štrandu...šaljemo predivne vibracije i to ljudi prepoznaju. Možda je taj prenos energije razlog zbog kojeg nas rado zovu. Imamo dobru interakciju s publikom i nikad se ne pojavimo samo da odradimo svirku.
Šta vas inspiriše, kako nastaju pesme?
Dušan: Nema pravila. Telefon mi je pun započetih tekstova. Notesa imam, ne zna im se broj. Konstantno zapisujem nešto. Pesme su svojevrsni dnevnici naših života.
Da li je u genima i ljubav prema fotografiji?
Dušan: Mi smo televizijska deca, odrasli smo u studiju RTV-a. Fotografija me je oduvek privlačila. Možda je floskula, ali ona zaista govori više od hiljadu reči. Volim sve da fotkam, možda ljude najviše. Onako spontano. Zabeležim tren, zaustavim momenat. Sada bih rado ovekovečio ovaj momenat gde par prelazi put van pešačkog, ili ovaj naš intervju, uz kafu.
Koja je tajna uspeha voditelja na televiziji?
Dragan: Uveče održimo svirku, a u pet sam već na nogama kako bih vodio Jutarnji program. Generalno, obojica ne volimo dugo da spavamo. Tajna ne postoji – voleti svoj posao. Ništa mi ne pada teško, sem tog ustajanja ponekad. Organizacija i dobra priprema su vrlo važni ako ćete pred publiku uživo pa još na javnom servisu.
Šta je teže: svirati, pevati, komponovati, voditi program?
Dragan: Retko kažem da idem na posao. Sve su to dnevne obaveze koje ispunjavam, ne radim pod presijom, samo upotpunjujem dan. Sreća je raditi ono što voliš, osećaš i čemu se raduješ.
Dušan: Kada smo uređivali zabavno-muzičke projekte na televiziji, imali smo čak preko 20 različitih emisija, bilo je toliko interesantno da zaista nikad nismo osetili napor. Verovatno je u tome štos – neopisivo uživanje u kreativnom radu.
Dušan je držao časove gitare, a poseduje i zavidnu kolekciju istih.
Dušan: Prvu akustičnu gitaru dobili smo baš za prvi rođendan. Imamo one sa klasičnim žicama, onda smo nabavili crne, marke „Yamaha“, uložili smo dosta u opremu, doneli smo iz Amerike električne gitare. Sve su poređane po zidovima naših soba. Čuvamo ih u amanet, dok nas strpljivo čekaju da zabeležimo neke nove note.
Dragan je ujedno i PR festivala „Infant“ i „Poezika“.
Dragan: Ne stižem da radim u Kulturnom centru koliko bih možda želeo. Zato sam angažovan na promociji i organizaciji dva pomenuta festivala, kojima „presečem“ ove redovne obaveze. Poznanstva s mnogim divnim ljudima, plesne trupe iz celog sveta na „Infantu“ su nešto zaista fenomenalno, i druženja koja obožavam su zapravo najveće bogatstvo.
Vašim zvukom prezentujete istinske vrednosti. Šta mislite o novoj, modernoj muzici?
Dušan: Promovisanje bluda, nemorala, poroka – loša su poruka mladima. Novi talas donosi nove generacije. Tekstovi danas obmanjuju omladinu, vrednuju se stvari koje ne bi trebalo i klinci su naterani da više razmišljaju o materijalnim stvarima, što je svakako pogrešno. Ipak, postoje sjajni bendovi i danas, što na domaćoj, što na stranoj sceni.
Dragan: Jedna šetnja parkom, držanje na za ruku i lajanje na zvezde, daleko su bolja poruka za srećan život i zdrav način razmišljanja, nego splavovi i kible. Samo treba postaviti granice šta je dobro, a šta nije.
Nošeni ogromnom strašću i sjajnim muzičkim talentom, ljubav ih definitivno inspiriše, pa je tako Dragan srećno zaljubljen u jednu šarmantnu Jelenu, dok Dušan još uvek traga za onom koja bi mu pomerila crne uvojke s milog lica. Sudeći po njemu, to mora biti neka baš posebna – ona iz koje isijava život, baš kao i kod braće Krstić.
autor: Nikea Vučetić
izvor: Novosadski reporter