Još kao dečak, Mustafa Jusif pokazivao je neverovatan talenat za jezike, pa su se obistinile mamine slutnje da će upisati čuvenu Karlovačku gimnaziju. Kao omiljen đak, vredno učivši, i ne mogavši da se odbrani od inspiracije, ovaj mali skriboman, u ovoj žabokrečini od vremena (i ljudi) želeo je da ostavi trag iza sebe. Trag po kojem će ga pamtiti ne samo njegove generacije, već svi oni koji pročitaju knjigu poezije koju je napisao, pod nazivom „Na zalasku snova“ – oličenje njegovih snova, nastojanja, inspiracija sabranih u jednoj zbirci pesama koja oslikava narav mu i osećanja. Jer u ova vremena devalvacije svega, kao da nam ta osećanja najviše i manjkaju.
–Ja sam jedan veliki sanjar, što je vodilo jedinom logičnom i ispravnom rešenju kada je u pitanju naziv ove pesmarice, mada nastojim da predstavim i bolnu stvarnost koju živimo. Ovaj „san“ je trajao punih pet godina, i kada sam se probudio uz gotovu knjigu, nisam mogao da verujem, opisuje divni i talentovani Mustafa svoj početak stvaranja. Od naleta slova se ne beži, fakat, a u književnost se zaljubio, da, na prvi pogled, još u svojim prvim danima koračanja po dvorištu Karlovačke gimnazije, te čuvene škole koja je iznedrila samo najbolje đake: Branka Radičevića, Jovana Steriju Popovića, Ilariona Ruvarca, Stevana Šupljikca, a sada i njega – Mustafu Jusifa. –Nije bilo teško zaljubiti se u slova jer sam pored sebe imao dragu profesoricu književnosti Jelenu Ratkov. Tražio sam se i pronašao se u ovom pozivu. Namerno koristim reč „poziv“, jer smatram da to ipak dolazi s Nebesa. To je dar. Eto odakle inspiracija! Tražim je baš u svemu što nas okružuje, u visinama koje su čoveku, naizgled samo, nedosežne, u prirodi koja nam toliko daje, iako joj ne uzvraćamo. Naravno, ljubav je veliki pokretač, nemerljiv, i bez nje ne bi bilo života. Tu svakako neizostavno mislim na roditelje, baku i deku s majčine strane, i devojku. Mnogi profesori su me podsticali i „gurali“ napred kada bih zapeo. Nebojša Vlaškalić, profesor sa fakulteta, profesorica Dragana Drobnjak, čija srdačnost i toplina su me uvek usmeravale i davale mi nadu da je u životu zaista sve moguće, zaslužuju posebno mesto u mom srcu! Svi oni čine mozaik moje slagalice, objašnjava nam autor knjige „Na zalasku snova“.
Na promociji iste, jednoj od njegovih najemotivnijih večeri, zbilo se sve ono o čemu je maštao, čemu se nadao, i što je potajno njegovo veliko srce priželjkivalo. –Emocije su bujale i bukvalno isplivale na površinu te večeri! Osetilo se to u Svečanoj sali, a svi prisutni pomogli su mi da tu emociju utkam u moje sećanje koje će zauvek ostati kao najlepši san, tvrdi on. Iako veruje u čuda, i zna da ga sa Nebesa posmatraju voljeni baka i deka, i pružaju mu podršku, jer oni jesu njegova zvezda vodilja, te večeri ipak je najviše u suzama grcala ponosna mama Sonja, pogođena rečima profesora koji su joj čestitali, istakavši da je raritet da u današnje vreme neko tako mlad biva zainteresovan za poeziju, i da će svojom harizmatičnošću i ozbiljnom pristupu pisanoj reči njeno dete zasigurno moći da se uporedi sa svetskim piscima! Pa ipak, zanimalo nas je kako okolina reaguje na njegova slova, s obzirom na to da je današnja mladež ipak daleko više okupirana snimanjem za Tik Tok.
– Prirodno je da postoje oni koji ne razumeju i nisu svesni značaja i lepote pisane reči, što me svakako ne obeshrabruje da idem svojim putem, dok god je onih koji veruju u mene. Jer moja pisana reč će zaživeti i nastojaću da dokažem da je duh „življi“ od materijalnog. Puno čitam. Od Bodlera, Remboa, Verlena i Malarmea, do Šekspira, Bajrona, Puškina, Tolstoja, Radičevića, Andrića. Bojim se da bi lista mogla ići u nedogled. Iako pišem poeziju, privlaće me proza i drama. Ovaj mio momak, student treće godine odseka za romanistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, bavi se francuskim jezikom i književnošću, ali ujedno uspešno savladava i španski. Gaji veliku ljubav prema jazicima, tako da mu ne pada teško da im se posveti u slobodno vreme. Osim toga, bavi se sportom, ponajviše tenisom koji je igrao bezmalo deceniju, ističući kako je i Bajron bio atleta i pisac. – Smatram da je za čoveka esencijalno da, pored svog intelekta, brine i neguje i svoje telo. Mentalna higijena bez fizičke ne ide, i obratno. Muzika takođe zauzima značajno mesto u mom životu. Iako je teško, i na momente izazovno biti autentičan u današnje vreme, u moru istih, ili pak sličnih, kada imate ljude kojima je stalo do vas, onako istinski, shvatite da vam ništa drugo ni ne treba. Citirao bih za kraj našeg Balaševića: „Ali kad dođem kući, tu si ti, e tu će tvrđavicu malo teže srušiti, to im je izvan dometa“, objašnjava ovaj pisac, poliglota, sportista, marljiv, srećan i pun duha! Mustafa dalje planira samo da sanja jer je u takvom ambijentu najsigurniji, a o daljim putevima ne želi da razmišlja, jer ima on svoje zvezde vodilje koje motre na njega i vode ga. U neki lepši, bolji, mirniji svet. Onaj u kojem se san ostvaruje. Onaj u kojem se piše ćirilicom, dok emocijom probada, u nepravednom ratu koji gubimo od digitalizovane proste svetine koja je divlja došla i pitome oterala, ili je uhvatila pelcer od divljih pa i sama podivljala. Onaj svet u kojem čak i olovka ima srce, a jedan veliki dečak sanja, jer šta bi u dela pretakao da mu snova nije.
PS. Kad pišeš, piši naliv perom, jer cediš tintu na belilo papira. Ali, to je neka druga priča...