Za basket živi od malih nogu. Sa devet godina, prepun energije, pomalo nestašan dečak, izlazi na Limanske terene, grabi loptu i tu ostaje do kasno u noć. Upisuje školu košarke u kojoj biva najmlađi član, mada mu to ne predstavlja prepreku da bude najbolji. Ulični teren oduvek ga mami. Jedva bi čekao da se vrati iz škole i siđe u dvorište, kako bi na betonu pokazao svoje umeće. Na betonu se sve odvijalo. Teren bi tada postajao ceo njegov svet, a zvuk lopte koja odskače o asfalt najmagičnija muzika za njegove dečačke uši.
Dušan Domović Bulut od klinca iz kraja, uličnog basketaša postaje najbolje rangirani igrač na FIBA rang listi za 3x3 igrače!
Kakva je razlika između dve verzije sporta: košarke i basketa?
-Najveća razlika je mentalni stav. Košarka je kompleksnija nego 3x3, manje je izražena sloboda, kretanje je akcentovano, dok basket podrazumeva naglašenu dozu kreativnosti, individualnosti i improvizacije.
Čuvate svoju privatnost daleko od očiju javnosti, ostali ste taj „gradski lik“, iako ste najspektakularniji igrač na svetu. Kako vam to polazi za rukom i kakvi ste van terena?
-Nikad nisam pretendovao da budem ultra popularan, da vijam slavu, a sve je to samo po sebi došlo zbog ove karijere. Provodim vreme vrlo prosto, kao i većina: sa devojkom, sa društvom, u kafiću, u bioskopu...Moja slika na terenu potpuno je drugačija. Emociju držim na minimumu. Brzina, turbulentnost, dinamika su u sportu, nakon tih obaveza se smirujem i postajem običan dečko iz komšiluka.
Mlađe generacije vas izuzetno cene.
-To mi je ultimativna nagrada kada mi priđe dete koje ima moj dres ili me je video na „Jutjub“ kanalu sa željom da igra. Imati pozitivan uticaj na nekog budi ponos u meni. Zanimljivo, ljudi sjajno reaguju i u Indoneziji. Njima sam enigma – kako jedan beli čovek iz male sredine dostiže ovakav uspeh na globalnom nivou.
Neko vas je nazvao superherojem, osećate li se ikad tako?
-Ne baš. Osetim se samo istaknutijim. Uvek sam cenio srednju radničku klasu. Jedne godine sam bio inspirisan mojom dugogodišnjom devojkom Janom Šolajom koja je preduzetnica i koja ima neverovatnu disciplinu, usvojivši taj stil života i rada, pa se ispostavilo da mi je to bila najbolja sezona u karijeri. Ustajao sam u šest ujutru, vodio računa o ishrani, posvetio se sebi do ekstrema...e, to su za mene inspirativni heroji.
Poslednje dve godine organizujete sportske kampove.
-Održali smo kampove u Indoneziji, Amsterdamu, Bukureštu...s ciljem da prenesem znanje i metodu treninga deci uzrasta od 14 do 18 godina, kao i mentalni sklop šampionskog razmišljanja, jer je to period odrastanja kada deca najbolje znaju šta žele.
Nakon praznika kreću pripreme za Olimpijadu u Tokiju 2020. godine, da li ste slušali priče učesnika ranijih olimpijada?
-Svakom sportisti predstavlja čast da bude tamo. Basket je moja prva sportska ljubav i igraću ga i nakon Tokija. Sve medalje imamo, zato želimo olimpijsko zlato i to će nam biti prioritet.
Kakva je konkurencija u Tokiju?
-Igraće se dva kvalifikaciona turnira, očekujemo stare znance – Amerikance, Letonce, Litvance, Slovence...Ali, uvek i neko drugi može da iznenadi. Sasvim je sigurno da će basket turnir biti atraktivan i kvalitetan.
Basket kao da je iz godine u godinu sve jači i jači, imate li vi isti utisak?
-Ove sezone čak osam ekipa osvajalo je mastere, sve su podjednako kvalitetne i svako može svakog dobiti. Za deset minuta svašta može da se desi! Ako dođete umorni na turnir na drugi kraj planete, može da vas dobije bilo koja ekipa. Ali, mi igramo najbolje i niko ne može da nam parira. A sve ćemo učiniti da najbolji budemo i narednog leta u Japanu!
Svetska je pomama za ovom vrstom sporta?
-Zanimljivo, igra se i tamo gde nema razvijene košarke. Nastupali smo u Maleziji, takmičili se s momcima iz Nepala, sa Tahitija...Fascinantno je videti sve te zemlje i upoznati njihove ljude.
Ovo čudo s Limanskog terena srdila je neprofesionalna atmosfera, s kojom nije umeo da se nosi pa bi neretko dolazilo do sukoba sa saigračima i trenerima. Sve je radio po ličnom nahođenju, smatrajući da je tu školarinu najskuplje platio, pa se ne smatra merodavnim da deli savete potencijalnim basketašima, osim da veruju u sebe, izađu na teren, ne odustaju i bore se. Poštovalac uličnih festivala, obožavalac EXIT-a i novosadskih mesta u kojima je zabranjeno pušenje, ovaj urbani momak uskoro hrli po zlato, a uz beskrajnu podršku porodice, devojke i prijatelja čiju kritiku jedino uvažava, sigurni smo da će Dušan napraviti nenadmašnu kombinaciju za uspeh i biti jedinstvena zver na terenu!