Janoš Tarko, autor koji poslednjih godina niže neverovatne uspehe na internacionalnoj sceni slikarstva, poput bisera na perli, još pre prvih koraka znalo se u kom pravcu će svetlost u dubini njegovog srca obasjavati mu put.
Ističe se već u osnovnoj školi, zahvaljujući radovima na koje niko nije ostao imun.
LJubavlju pokojne majke, profesorice engleskog jezika, bogatog rodoslova, od deke glumca, pradede pisca, brata – balet majstora, Janošev talenat, iskazan kroz ironiju i morbidnost, “vrišti” da bude viđen!
Diplomirao je na Akademiji umetnosti, gde je završio i Master studije. Dugogodišnji je član SULUV-a, dobitnik Forumove nagrade za likovnu umetnost, a trenutno ga, pored divne supruge i bebe, okupiraju doktorske studije, likovni smer.
-Moje boje su vesele, a morbidnost možda nije najbolja reč kojojm bih opisao svoj rad, ona je prisutna od ranije, pa je čežnjivo ostala tu. Odstupam od opšte prihvaćenog lepog. Moje slikarstvo je figurativno, s vidljivim formama. Ja to zovem postpesimizam. Prisutna je groteska, ironija, igra s rečima...Dok sam se bavio grafikom, naučio sam disciplinu i red, a kroz vajarstvo i slikarstvo, moje velike ljubavi, prenosim deo sebe i zato su oni glavni mediji izražavanja.
Pored ruke kojom ume da dotakne ljudsku dušu, uz pomoć kista, Janoš se bavi i muzikom.
-2004. godine osnovao sam umetničku trupu “Der Kunstmach”, koja se bavila istraživanjem muzike i pokreta, kao i eksperimentisanjem s istim. Učestvovao sam u realizaciji mnogih performansa, radio muziku za predstavu koja je bila prikazana u Sinagogi, bio predvodnik muzičkog dela umetničke trupe u Dubaiju, a ta alternativna, multimedijalna skupina izvodila je “Dejvid Linčovsku” interesantnu crtu mističnosti. Nažalost, više ne postojimo. Iskazujem se i dalje kroz muziku, imam dvadesetak kompozicija iza sebe, a kada se to “nataloži”, postoji potreba da se iskažem kroz koncept koji želim – multimedijalnost. Instalacije, skulpture, slike, muzika, video performans… to je ono što nadire moje ideje i predstavlja moj svet.
Kako ljudi reaguju kada se u današnje vreme predstavite kao umetnik?
-Vrlo sam samokritičan. Na Telepu posedujem svoj atelje u kojem provodim dosta vremena i ne osećam se diskriminisanim. Naprotiv, osetim se interesantnim okolini. U krugu u kojem se krećem, koji čine umetnici, lakše je. U onom drugom – ne znaju gde da me postave. Misterija sam im. Ljudi imaju nejasnoću, smatraju nas luckastim, “opaljenim”, a ne shvataju da mi samo drugačije vidimo i bojimo svet.
Kako to izgleda - biti drugačiji u primitivnoj sredini?
-Želim da budem optimističan i da na grad u kojem sam odrastao gledam pozitivnije. Uspeh je kada dirnete ljude. A moji radovi to postižu.
Slikarstvo Janoša je osvežavajuće, a rad na novom serijalu predstaviće se Novosađanima četvrtog oktobra u galeriji “Šok”, s početkom u osam časova.
-To je serijal ansamblaža – različitih objekata koje sklapam u jednu celinu kako bih im dao umetnički smisao. Koristim nož, karton, sprej, stare čaše, stare novčanice, mrežaste kutije, žice, miljee…To je moja spontanost iz koje ne znam šta će se dogoditi I roditi. Igram se rečima. Kritikujem svet oko nas. Kroz ironiju od koje ne mogu da se odbranim, predstavljam društvo u kojem živimo.
Nakon gotovo 40 izložbi, što u Srbiji, što u svetu, Janoš bi voleo da karijeru nastavi u Berlinu.
-Posle moje upriličene izložbe u ovom gradu, pokucao sam na “velika vrata”. Prihvaćen sam, tako da očekujem ozbiljnije pristupe.
Kako biste ocenili kulturu u Novom Sadu?
-Sve je maskarada. Protiv šunda i kiča možemo se boriti samo tako što ćemo raditi na sebi. Stvarati. Učestvovati na izložbama. Svaka galerija je poput iscrpljene starice koja ti daje razvodnjen čaj. Ne odustajati!
Redovan ste profesor likovnog vaspitanja u OŠ. “Petefi Šandor”. Koliko su današnje generacije zainteresovane za umetnost?
-Strog sam, ali popustljiv. Cenim rad i trud. Želim da deca uživaju u umetnosti. Volim što znaju, kada prođu pored neke galerije, da li je apstrakcija, koji je stil u pitanju. To je osnovna kultura.
U želji da iskoristi vrednost mađarskog pasoša, čiji je vlasnik, a koji momentalno skuplja prašinu u staroj fioci, u nadi da će koraknuti u svet koji će prihvatiti umetnost na mnogo višem nivou, Janoš sprema izložbu četvrtog oktobra u “Šok” galeriji, prenosi deci kulturu o umetnosti, pa dok kroz njegova dela možemo čuti tišinu, ostavljamo ga da stvara, jer genijima treba dati slobodu, a oni će nam kroz svoje stvaralaštvo biti zahvalni za to.
autor: Nikea Vučetić
izvor: Novosadski reporter
