Mala, crna haljina na njoj. Sedi na fotelji, prekrštenih nogu, povijene kičme duž koje je srebrni cipzar malo načet, miriše na sebe, kao vlasnica parfema čije je note sama smućkala, nasmejana, i vazda udara paraf po beloj ’artiji. Unosi sunce u svako slovo. Kosa duga, crna, uvijena, pada na gola ramena. Upijaju je pogledom. Ovako potpisuje svoju knjigu višemedijalna umetnica: poeta, koautorka nekoliko zbirki pesama i priča, pravnica, glumica, producentkinja, influens dama, predsednica Udruženja „Lastavica“, svetska a naša Jelena Ćirić.
Poput Justicije, od mača i vage, do mastila i pera. Da li je oduvek u vama čučala ta neutaživa potreba za pisanjem?
-To su samo (bar) dva moja lica, dva fajla, pakovana u „isti folder“. Definitivno je, i dok su prava imala primat u mom životu, pesnik virio iza ramena. Isto kao što sada uhvatim sebe da sasvim pravnički reagujem na neke životne situacije. Kad sam shvatila i prihvatila to da se definitivno neću baviti svojom strukom, po preseljenju u Prag, okrenula sam se pisanju i angažovala na polju kulture. Nekada je život, sa planovima koje za nas ima, a koji se ne poklapaju s našim, ipak u pravu. U većini mojih pesama zastupljena je ljubavna tematika, a postoji i jedan izlet u pisanju pesama za decu. Ono što me trenutno okupira vezano je za moje korene, postojbinu i uspomene u vezi sa tim, kao i ideja da, literarno, obeležim svoj život u Pragu.
Kada biste poredili kulturni svet Praga, u kojem živite i Srbije, iz koje potičete, gde smo mi spram sveta?
-Iako je nemoguće sasvim se odupreti tome, jer je u ljudskoj prirodi, trudim se da ne upoređujem, ni stvari ni ljude. Ono čemu se tek odupirem je da kritikujem Srbe i Srbiju, samo zato što živim u nekom „boljem“ ili bolje uređenom društvu, što stoji. Veliki sam emotivac, i sklona sam da zbog emotivnog ili na osnovu emotivnog oprostim realno, a prema Srbiji sam, naravno, emotivna. Ipak, mogli bismo od Čeha da prepišemo taj odnos prema kulturi i kulturnom nasleđu, kao i sistmatičnost, studioznost u održavanju i organizaciji. Naša prednost leži u sposobnosti da improvizujemo, da se u „tesnoj“ situaciji vrlo brzo snađemo. I sve bi to bilo dobro, da nam to nije postao manir, nauštrb pravila i sistema. Sličnosti ne postoje. Tja, pa ko nama može sličiti? (smeh)
Biti izuzetno lepa i negovana žena u Srbiji, pritom uspešna na svim poljima, nailazi na osude. Mislite li da biste bili prihvaćeni da ste ostali u matičnoj zemlji?
-O tome često mislim – u kom pravcu bi mi se život razvijao da sam ostala. Svakako ta putanja ne bi bila ista i svakako je, što je paradoks, odlazak iz Srbije učinio da budem prisutnija. Ja sam samo pratila „znakove pored puta“, reagovala po svojoj intuiciji, a ponekad sam se trudila i da budem pametna. Uspeh se najteže prašta, to znamo, ne toliko zbog netrpeljivosti prema drugom koliko zbog nezadovoljstva sobom. Kad bismo se samo malo više okrenuli sebi, sve bi bolje bilo. Ja se trudim da budem JA, gde god. I prema sebi i prema drugima. Lepota ko lepota – leptirasta, neuhvatljiva, prolazna...Ona spoljna. Ona unutrašnja je suština nas.
Kako ste se obreli u projektu „Sedam hiljada duša“, pojavivši se i kao glumica, i kao producentkinja?
-Bez dvoumljenja sam se odazvala pozivu reditelja Sanjina Marića da pomognem, i zaista sam učinila sve što sam mogla. Film ima veliki značaj, ne samo umetnički, već prvenstveno edukativan za naš narod, o čemu svedoči više od 50 internacionalnih nagrada sa raznih festivala, kao i činjenica da je Ministarstvo prosvete odobrilo da se ovaj film distribuira u srednje škole u Srbiji. Film govori o stradanju srpskih zarobljenika u austro-ugarskim logorima na teritoriji današnje Češke – tema o kojoj se sramotno malo znalo. U prilog tome koliko je ovo važan i velik, a opet zanemaren deo istorije, govori to što u mauzoleju, na mestu gde se nekad nalazio jedan od logora, počivaju posmrtni ostaci 7100 Srba! Osim projekcija u Beču, Pragu, Novom Sadu i još par gradova Vojvodine, izdvojila bih premijeru u Domu Vojske u Beogradu, baš na Dan potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu i mi smo, na šta smo, kao autori filma, neizmerno ponosni.
Čime se bavi Udruženje "Lastavica" čija ste predsednica? Da li ste uspeli da Srbiju predstavite u lepšem svetlu?
-„Lastavica“ okuplja ljude sa prostora čitave EX Jugoslavije, s ciljem da predstavi kulturu našeg naroda, bez patetike, kroz organizovanje pozorišnih predstava, književnih večeri, tribina, izložbi...Humanitarne delatnosti su neizbežne, a najveća akcija do sada je dolazak dece bez roditeljskog staranja iz SOS sela sa prostora bivše Juge u Češku.
Veoma ste uticajni na društvenim mrežama. Kakvo je vaše viđenje tog virtuelnog sveta?
-Dosta se žonglira tim izrazom „uticaj na mrežama“; ako se trudim da na nešto utičem to je da se ljudi sa mnom osećaju prijatno i da se smejemo, bilo to u realnom životu, bilo na mrežama, kao i da pomognem, ako mogu, da ne kritikujem, jer sam često i sama na meti kritika, a u njima se zaboravi na poštovanje, dostojanstvo i vaspitanje. Uljudni komplimenti prijaju, kao i svakoj ženi, na čemu se i zahvalim isto tako, a kada nešto prelazi granicu ukusa i lepog ponašanja, jednostavno se distanciram.
Naišla sam na jedno sjajno pitanje na vašem Tviter nalogu pa ću ga uputiti vama: Pamtite li trenutak kada ste se preporodlii ili još uvek čekate na preporod?
-Oh, ne, samo sam molila Boga da me to neko ne pita. Svaki dan je prilika za male preporode, ako tako shvatimo naše dane i postojanje na ovoj planeti. Nije uvek lako dane ispuniti pozitivnim stavom, ali hajde da probamo! Moji preporodi su usleđivali nakon teških perioda, kada uvidim koliko ipak snage imam. Da sam živa i dalje, da imam razloge za osmeh i radost, da prošlost pripada sećanju, nada budućnosti, a sadašnjost nama.
Darujte jedan vaš božićni stih načim čitaocima.
-Nekad se pobedi, nekada gubi;
lakše je uvek kada se ljubi -
Bog, čovek, dete, skuti slobodi.
Mir Božji. Hristos se rodi.
Jelenin brak podseća na onaj kada je Danica Maksimović, u ulozi Vide, izgovorila Tiki Staniću, u ulozi Miloša Crnjanskog: „Ja sam tu da šijem i radim, da biste vi pisali“ i „Kada nas više ne bude, ostaće vaše reči“, samo što je Jelena ovde Miloš, koji je prodao celu svoju imovinu u Pančevu i otišao za njom u Pariz, kao što je naša junakinja za svojim čovekom Miroslav u Prag, ne bi li sačuvala svoju ljubav, iz koje su se rodile dve divne ćerke, Marija i Tamara. I dok ona piskara čistom emocijom, satkana od ljubavi, dodajući tajne recepte, posramljen bi ostao i Crnjanski, što nad lepotom, što nad kulturom, damskim držanjem, gracioznost, što nad punim džepovima njenih reči, kojima čuda stvara.