Iako u prvi mah podseća na travel blogerku, Maja Orihan je inženjer svemirske geodezije, poliglota, putoholičarka „low budget“, ljubiteljka ekstremnih sportova, adrenalinska zavisnica, inficirana neverovatnom energijom
Obišla je 59 zemalja, a da joj roditelji nisu bogati. Ipak, ona je postala prebogata ekspedicijama, poznanstvima, jezicima, iskustvima...Njena prva maršruta dogodila se pre 19 godina. Od tada, ne staje. Studentske organizacije, školske aktivnosti, stipendije, prakse, takmičenja, naučne konferencije, putovanja preko crkve, volontiranje, neki su od načina kojima ova svestrana devojka željna avanture pokazuje da su dobra volja i samoinicijativa potrebniji od kreditne kartice.
Napravili ste svoju „bucket listu“ i prekrižili sve sa spiska?
-Gotovo sve! Zacrtala sam, pored ronjenja, plivanja s delfinima, da ću se popeti na vulkan, ići na safari, surfovati...Jahala sam kamile u Sahari, letela padobranom, volontirala u afričkim plemenima, sadila pirinač na Baliju, spavala u Savani, boravila 10 dana u budističkom hramu u kojem se ne priča, u Tanzaniji sam mislila da mogu da menjam svet na bolje, posetila ledene pećine na Aljasci, družila se s pingvinima na Foklandskim ostrvima, radila na brodu, naučila pet jezika, stekla prijatelje širom planete, učestvovala na projektima eko arhitekture, lovila polarnu svetlost dve nedelje, obišla Vijetnam motorom, a Ameriku autom...
Maja je napisala jedinstven master rad koji je proglašen za najbolji u Srbiji 2015. godine, te joj je data prilika da objavi knjigu- „Parametri zemljine orijentacije i njihovo određivanje“. Stiče se utisak da jedino još niste blizu svemira bili?
-U Čileanskoj pustinji Atakama, na 5.000 m nadmorske visine, postavljen je najveći radio teleskop na svetu – ALMA, za koji naučnici veruju da može razotkriti misterije svemira, dati važna saznanja o zvezdama i uopšte o našoj egzistenciji. Zbog nepristupačnosti, nosi se kiseonik sa sobom, pojačano je ultra-ljubičasto zračenje, a ja sam došla do operativnog centra i do jedne od 66 antena koliko ih ALMA sadrži, koje hvataju talase iz svemira.
U svetu tehnologije, kako ste uspeli da se osamite u budističkom hramu, slušajući samo tišinu uma svog?
-10 dana ćutanja, u hramu smeštenom na severu Tajlanda, svi odeveni u belo, bez ikakvih obeležja, nakita, šminke, s akcentom na nama samima zaista je spiritualno iskustvo. Ustaje se u 4 ujutru, meditira se skoro ceo dan, neudoban je položaj sedenja, ali ono što je ostavilo najjači utisak na mene jeste koliko zapravo nismo svesni ko smo i šta nosimo u sebi, dok se ne osamimo, ne izbacimo sve distrakcije koje se tiču materijalnih stvari, digitalnih aparata, okruženja...Pored meditiranja, držala sam i post, tako da sam iz hrama izašla lakša, i psihički i fizički.
Spoznaja da ste u Africi među gladnima, navodi li nas na misao da ne cenimo ono što imamo?
-Držala sam časove engleskog deci u školi bez prozora, table, hemijske, papira...Ipak, njihovi osmesi, zahvalnost, radost što smo im malo vremena posvetili, nauče vas da je za sreću potrebno tako malo.
Šta se uvek može naći u vašem rancu?
-Nekoliko haljina, kupaći kostim, par kombinacija za obući i obuti, peškiri, foto aparat, Go Pro kamera, telefon, pasoš i novac.
Koja zemlja je najprivlačnija za posetiti je?
-Izazov su mi pusta ostrva, bez struje i vode, jer na taj način sazrevam, rastem, premda najviše volim Južnu Ameriku, zbog plesa, hrane i jezika, i Filipine.
Zaista nikad niste putovali preko agencije?
-Nisam. Predlažem slobodniju i jeftiniju varijantu, van programa koji su u agenciji. Čar je u nepredvidivosti. Spavam po lokalnim mestima, preko raznih aplikacija, ili u zamenu radim nešto, tako da je ovaj način putešestvija dostupan svima.
Dok pišemo ovo, ko zna gde je ova neuhvatljiva devojka neverovatnih priča, zaljubljenica u globus, inspirisana špartanjem po planeti, s rancem na leđima, zaviruje u svaki kutak zemlje, u krvi joj pređeni kilometri, otkriva svetove, druži se s lokalnim stanovništvom, tvrdi da život nije Instagram, živeći san mnogih koji nemaju hrabrosti da se otisnu daleko i probaju meso od noja ili krokodila, recimo, poput nje, govoreći sebi da je to nemoguće, praveći vlastite granice u glavi. I dok Maja prelazi svetske granice postavlja nam krucijalno pitanje: ko određuje šta je nemoguće?
izvor: Novosadski reporter
