U njegovom rečniku kafana zauzima posebno mesto. I ne samo u rečniku – u vremenskom rasporedu i u srcu. Kao nekad Branislav Nušič, Stevan Sremac, Tin Ujević, kafanske gromade na glasu, tako i naš junak Milojko Pavlović imao je talenat i veštinu da 365 dana prebiva u Skadarliji – stecištu bekrija, slobodnoj teritoriji koju on naziva fakultetom i institucijom, i zbog koje mu se, dok govori, oči cakle poput fenjera
-Vlasnik sam diplome koja potvrđuje da nemam nijedan izostanak iza kafane u godini (smeh). Dobra tambura, sjajno društvo, vesela atmosfera – hajde to kupi, ako možeš. Imao sam čast da sedim s članovima SANU, s običnim ljudima, radnicima...U trendu su kafići, splavovi, vreme pravih boema je iščezlo. Na obali Save, učio sam od predvodnika boema – Pavla Vujisića, Zuko Džumhura; ma to su bile predstave, što današnja mladež neće pronaći nigde više. Mnoge od tih kafana nisu odolele zubu vremena. Pavle je bio tmuran na filmu, ali veseljak u duši. Ima ona anegdota kada su se on i njegov brat vraćali kući iz kafane i zatekli oca koji je bio zaspao za stolom, takođe boemčina, a njih dvojica se pojave s krpom oko ruke poput konobara pa kažu:“Gospodine, možemo da naplatimo“ i tako naplate ocu koji nema pojma da je u sopstvenoj kući. E takvih priča, mnogo je. Bogatstvo je u toj lakoći boemstva. Sve su to uspomene koje me dižu do neslućenih visina i stvaraju beg u ona davna, lepša vremena.
Planinarenjem se bavite od sedamdesetih godina.
-Vraćajući se s puta uveče, umeo sam da ponesem flašu izvrsnog vina, sam u šumi, ispunjen pesmom, gurmanlukom, s čežnjivim osvrtom na te uspomene. Zato sam i domaćin na Planinarskom domu „Zanatlija“ pod Glavicom, oazi Fruške gore, gde rado organizujem druženja ljubiteljima prirode i planinarima koji dolaze iz svih krajeva stare Jugoslavije. Priroda je čudo! Sve što je lepo, vezuje me za nju. Poznajem njene staze kojima rado hodim i ostavljam probleme na njima, kuvam gulaš, paprikaš... Šteta što je malo mladog sveta koji ne nalazi, sem Prvog maja, potrebu da zađe u prirodu.
Nekadašnji uvoznik „Mercedes“ vozila, danas zaposlen u kabinetu generalnog direktora „Beogradskih elektrana i toplana“, živi na relaciji Novi Sad – Beograd, jer ne želi da se udalji od svoje Fruške gore koja mu je bila spasilac u teškim vremenima, a zbog svoje simpatične pojave koju krasi duga brada i silovit glas dobio je zapaženu mini rolu u domaćem filmu „Zaspanka za vojnike“.
- Iako sam svirao kontrabas, neostvarene želje su mi violina i film, pa kada sam dobio poziv Predraga Gagija Antonijevića da se pojavim u ulozi popa, s oduševljenjem sam prihvatio. Bard našeg glumišta Aleksandar Berček, preporučio me je i tako sam se obreo i u ovoj epskoj priči o hrabrosti. Kad sve sagledam, imao sam strašnu tremu. To je ogromna mašinerija, nemate pojma šta se dešava iza platna. Kakav je to profesionalizam!
Šta vas to toliko fascinira kod pripadnika Romske populacije?
-Oni su specifičan narod. 27 puta sam krstio Rome! U njihovim domovima uvek sam ispoštovan. Cigani su moj svet. Znam, mnogi će mi zameriti što ih tako zovem. Najveći deo života sam proveo s vrhunskim tamburašima. Jedan od njih je Neša Nikolić iz Subotice, pa nakon njegove smrti još uvek lutam u nadi da ću pronaći pravog svirca koji će sa mnom dočekati zore fruškogorske. Sada „tambura“ na nebu, i ja pokatkad čujem mu zvuke, prate me. Cigane uvek moraš držati kao one bele pastuve, jer ako pustiš uzde, vladaće tobom. Znate, najbolje svirke su one kad se kafana zatvori, instrumenti odlože, pijuckamo lagano, a onda oni sami zasviraju za svoju dušu.
Koja vam je omiljena pesma?
-Bio sam dobar s Vidom Pavlović – kraljicom stihova koji pričaju o životu, pa ipak najdraža mi je „Kada moja mladost prođe“ Himze Polovine. U moj restoran često je svraćao Zdravko Čolić – čovek kojeg je sreća upoznati, a bogatstvo imati za prijatelja.
Da li biste opet sve ispočetka?
-Sve isto. Ispunjen sam: deca, unuci, život pokraj žene koja me prati, putovanja, prijatelji...Žao mi je jedino što nisam naučio da sviram tu prokletu violinu.
Kada sklopite kockice života, koja bi to mudrost bila najinspirativnija?
-Kada piješ, pij pošteno, kada lumpuješ, lumpuj pošteno, kada živiš – živi pošteno.
Šta znači pošteno?
-Tako da ne ugrožavaš okolinu. Ne dajte lošim ljudima da vam se približe. I uživajte u životu!
Bekrijski zanesen zvukom tambure il’ violine, u duši noseći žal za mladošću, šeretskog osmeha, ova kafanska legenda, kicoš i džentlmen, i dalje živi za trenutak, prkoseći modernim ambijentima kafića, tražeći žicu srcu svom, ne štedeći svoj smisao za humor, s neverovatnom lucidnošću i sa čašom u ruci nazdravlja daru za životom, svojim dubokim glasom obećavši da će zauvek ostati privržen jedino kafani - jer takav je život istinskih boema.
autor: Nikea Vučetić
izvor: Novosadski reporter