Porastom pandemije, svetske krize, raste i opšte nezadovoljstvo ljudi, a kada pogledamo celokupnu mentalnu sliku našeg društva, stanje koje svakodnevno zatičemo na ulicama, od besa, histerije, pojačanog broja samoubistava, saobraćajnih nezgoda, kolektivnog bezumlja, dekadencije, u eri truljenja duše, moralnog posrnuća, deficita ljubavi, raspada brakova, nejasnih vidova umetnosti, krucijalno pitanje je: može li nam iko pomoći, a da nije pilula? Ovim temama pozabavio se, davnih dana, ugledni i šarmantni mr Miroljub Puškić, u novosadskim prestižnim kuloarima poznatiji kao Miconi, član renomiranog psihološkog centra za savetovanje i edukaciju u Novom Sadu, pod nazivom „Seti se sebe“, koji nas revnosno podseća upravo to – da nikad ne zaboravimo na sebe, jer razvijajući ljubav i nežnost prema samom sebi, možemo izgraditi vredan odnos, pun poštovanja i divljenja, i sa drugima. Primeniti ljubav je imperativ.
-Veoma je važno sagledati celokupnu sliku sebe, od načina na koji sedimo, kako se ponašamo, kako se ophodimo prema okolini, šta su nam vrednosti, kako posmatramo sreću, koja je u biti individualna, jer samo kako razvijamo svoj odnos prema sebi umnogome govori i na kakav tretman ćemo naići kod drugih. Mnogo godina, rada, truda je iza mene, prvo s fudbalerima kojima sam bio life coach, po nekoj modernoj terminologiji, koju ja baš nevoljno koristim. Radeći sa „Partizanovcima“, nastojao sam da ih motivišem, jačam njihov um, jer tela su im već bila dovoljno spretna, pokazujući im koliko je važno izbalansiratii ta dva koja konstantno moraju biti u dosluhu. Njihovi rezultati pokazuju da sam u tome i uspeo i neizmerno sam im zahvalan na datom iskustvu.
Biti „životni učitelj“ tema je koja ipak mora svakodnevno da se razvija.
-Apsolutno! Ja ne „prodajem maglu“ baveći se dijagnozama. Moj cilj i zadatak je da osobu vodim kroz život, tako da sama shvati gde greši, a svi mi pravimo greške u koracima, ili smo na nekom polju jači, na nekom slabiji. Izvlačeći ono najbolje iz osobe, ona sama uviđa gde leži problem i šta treba da koriguje. Nikad ne bih dao sebi za pravo da se igram s tuđim životima. Life couch navodi na zaključke, bez serviranja „treba to da uradiš“.
Ko su vaši klijenti?
-Mladi sportisti, najčešće.
Normalan čovek bi se pitao kakav problem oni mogu imati?
-Da li je prisutan voljni momenat, recimo. Pa ga podići na viši nivo.
Dakle, vi ne rešavate ljudima probleme?
-Ne. To bi bilo suludo. Ja nisam mađioničar. Petljati se u nečiji život ili mozak je đavolja rabota. Kao što objasnih, plastično, moj uloga je da vas sprovedem kroz greške koje ipak morate sami ispraviti.
Zbog čega ne volite da se pohvalite da ste prvi life coach u Srbiji?
-Zato što je to manje bitno. Izučio sam HR na jednom od ozbiljnijih univerziteta za mir i razvoj, osnovan od strane Ujedinjenih nacija, održao seminare, pisao magistarski rad, pročitao mnogo knjiga na temu psihologije, a o čemu će najbolje svedočiti oni kojima sam pomogao. Praksu sam obavljao, ne po dvodnevnim kursevima, nego kod ozbiljnog doktora Četojevića, koji je bio uz Novaka Đokovića! Kruna mog posla je druženje sa nekadašnjim fudbalerom crno-belih, sada čuvenim skautom Budimirom Vujačićem, s kojim sam mnogo putovao, i koji mi je u legat ostavio neverovatno znanje koje samo kroz iskustvo, a moje je višedecenijsko, usvajajući savete, primedbe, kritike, ima svrhu. I dan danas volim da zađem u lokalne birtije i oslušnem šta stariji imaju da kažu. A imaju, verujte, puno toga. Iskustvo tih ljudi najbolja je diploma, i najskuplja, koju čovek može da stekne!
Kako reagujete na prozivke da je ovo što vi radite zapravo „new age sranje“ i moguće vrlo opasno?
-Najteža emocija je emocija mržnje. Ljudi koji tako površno zaključuju, samo su siroti duhom. Oprostimo im.
Koliko je teška vaša reč i koliku odgovornost ona nosi, ako se klijent uzda u ono što kažete?
-Izuzetno. Teško je doneti odluku za drugog. Moje najjače oružje je to što sam iskreno surov, ali enorman broj ljudi kojima sam istinski pomogao, bili to moji prijatelji koji traže savet u svakodnevnoj komunikaciji, ili samo klijenti koji rado dođu u Radničku ulicu i posete naš centar za razvoj, ne bi se usaglasili sa mnom. Njihovo „hvala što si mi promenio život“ ipak ima veću težinu.
Dajte nam onda recept za bolji život.
-Ne postoji. U poslednje vreme važno je da se svi ljudi malo zbliže. Ohladili smo se, nemamo empatiju, zaboravljamo na sitnice koje donose radost, tipa koliko je divno prošetati po keju, recimo, nahraniti gladnog psa, pticu, pozdraviti komšiju na ulici, javiti se u liftu, popričati s kasirkom, biti strpljiv u redu na šalteru...zaboravili smo, u trci za novcem i vodeći se onom floskulom „nemam vremena“, koliko je porodica važna! Pa, ona je stub društva! Da ne spominjemo i ovu pandemiju koja nas je držala zaključanom, pa bez zagrljaja, rukovanja, na distanci, pod maskama...
Iako svoje tajne alate za uspeh ne otkriva, ovaj bonvivan, koji se u bogatoj biografiji može pohvaliti i titulom direktora KK Vojvodina, rukovodioca službe HR „Srbijagasa“, kojem je čak fudbaler Božinov posvetio gol kao zahvalnost za silne reči potpore koje mu je Miconi ostavio u amanet, podstiče nas da je korisno negovati zdrave međuljudske odnose, te da nije sramota potražiti pomoć, ukoliko ste u nekoj nedoumici. Prema njegovim tvrdnjama, ličnim razvojem i mentalnom higijenom potrebno je baviti se svakodnevno, dok je ljubav sila koja nam može pomoći da to i upotpunimo. A Miconi je poseduje, na pretek.
