Slavko Matić nije samo običan tata. Ni prosečan frontmen grupe „Zbogom, Brus Li“. Ni svakidašnji pisac poezije. Duhovit i kreativan, vanserijski talenat, uvek oran za razgovor, ne glumeći zvezdu, i pored toga što je uspeo da održi bend živim gotovo tri decenije, ceo život u kulturi, moglo bi se reći da je Slavko neka vrsta žive legende
Trajati bezmalo trideset godina, u vremenu kada deluje da je komplet rokenrol kultura uništena od strane jeftine komercijale, kako opstati?
-Novo vreme donosi i nove stvari, normalno je da poruke budu svedene danas, manje gitarski, više veštački. Kad je Tito umro, u tadašnjoj SFRJ dani žalosti su trajali mesec dana i puštala se samo klasična muzika. U tom periodu je porasla enormno njena prodaja, pa se odgovor nameće sam: mediji su glavni kreatori javnog mnjenja. Kada udarni termin bude bio Bah, kojeg ni ja lično ne preferiram, slika će se izokrenuti.
Vrlo maštovit odabir samog naziva benda.
-Kreirali smo se tih veselih sedamdesetih, i nama klincima je idol bio tada aktuelni Brus Li, obeleživši naše detinjstvo, pa bi to moglo da sadrži i neku skrivenu poruku: Zbogom, Brus li - Zbogom, detinjstvo.
Vi ste jedini originalan član, a vaš bend je vaša lična karta. Šta ste sve prošli za ovih 27 godina postojanja?
-To vam je kao brak. U ovom slučaju, gej brak (smeh). Bilo je tu svega, pa čak i svađa koje su neminovne, premda lepše zvuči- kreativne rasprave. Mi smo prava rokenrol priča, sa lepim i manje lepim stvarima u njoj. Sve smo obuhvatili u luksuznu foto - monografiju koju čini više od 5.000 fotki u koloru, koje bi možda mogle dočarati poštovaocima naše muzike sve te emocije ostavljene na bini, poruke koje smo slali preko pesama...
Sa bogatom bibliografijom i diskografijom iza sebe, gde danas nastupate?
-Najčešće u Novom Sadu i u zemljama stare Juge, a čak smo svirali i na Kosovu.
Kako biste definisali svoj žanr, ako niste ni punk ni čist rokenrol?
-Mi smo „panburaški“ bend. Mešavinom panka i tamburaša, uz malo žešćeg rokenrola, s elementima tradicionalnih starogradskih pesama, dobijate novosadski sastav „Zbogom, Brus Li“.
Prepoznaju li vas Novosađani na ulici?
-Stariji, uglavnom. Ima i mlađih, ali ne u tolikoj meri koliko ranije.
Novi album je na pomolu.
-Snimamo u Vrbasu kod gitariste „Partibrejkersa“ u studiju koji je analogni, bez kompjutera, samo trake. Iako je to mnogo teže, daje jednu posebnu draž i toplinu, a publika to ume da ceni. Albumu još nismo nadenuli naziv jer ne volimo da ih imenujemo po pesmama, mada su nas u PGP-u naučili da je to dobar marketinški potez. Pored CD-a, cilj nam je da izdamo ploču. Ljudi se vraćaju tim nekim vrednostima i to je sjajno.
Ko je Slavko, van scene?
-Renesansni umetnik, neki bi rekli umetnik opšte prakse. Radim u Sekretarijatu za kulturu, na međuregionalnim projektima, dosta putujem, s ocem držim mini neprofitnu izdavačku kuću „Tiski cvet“, u kojoj udahnjujemo život knjigama iz domena kulture Vojvodine.
Povrh toga, i sami ste izdali knjigu poezije.
-Posvetio sam knjigu sinu za njegov četvrti rođendan – „Predškolske buntovničke pesme“, kao sažetak njegovih misli u uzrastu kada je najviše brbljao, negde oko treće godine, i jedno vreme je bio glavna faca u vrtiću, poklanjajući je drugarima za rođendan. Stalno nešto pišem, ponajviše za bend, a često pravim i pesničke večeri s društvom.
S obzirom na to da ste deo kulture Novog Sada, koliko je zapažate kod Novosađana?
-Grad je postao ozbiljno kulturološki bogat u proteklih 15 godina, i svako veče nam se nudi širok izbor, od koncerata, bioskopa, pozorišta, raznih događaja, tako da zaslužno možemo poneti titulu Evropske prestonice kulture. Ljudi koji dolaze u Novi Sad naročito ga obogaćuju.
Slavko, učitelj po struci, sa svojom partnerkom Jasenkom Lazić, defektologom, fascinirani decom, naročito onoj s autizmom, koju oni nazivaju „drugačijom boljom decom“, otvorili su na Telepu Centar za podsticajnu negu, gde s timom stručnjaka tvore neki lepši, obojeniji svet za mališane koje naše društvo često ne prepoznaje, pa zaboravi da vidi koliko su u svoj toj svojoj različitosti zapravo predivni.
Ujedno su napisali kuvar za decu „Hrana zdrava, hrana fina, bez glutena i kazeina“, obogaćen pesmama, grafički prijatan za oko, čak i neobičnog, duguljastvog formata, u kojem je Raša Popov napisao uvodnu pesmu - njegovu poslednju, zbog čega knjiga nosi i sentimentalnu vrednost.
Dok Slavko podržava svoju lepu Jasenku u stvaranju novog štiva- bajki namenjenih deci s problemima vida, govora, kretanja, u pauzama stvaranja albuma, pripreme ploče, snimanja spotova i gostovanja, viđamo ga na kulturnim gradskim dešavanjima, prepoznajući ga po ekscentričnom stilu odevanja, nasmejanog, zabavnog, u društvu njegove Jasenke, stvaraju svojom kreativnošću neko bolje mesto za život. Ne samo sebi nego i drugačije boljoj deci. Jer u družbi s njima, negujući tog klinca u sebi, možda Slavko ipak nije rekao zbogom detinjstvu.
Izvor: Novosadski reporter
