Iako kuću nikad nije prodavao, Kosta Kosovac, student prava, skriboman u slobodno vreme, zaljubljenik u poeziju, od inspiracije ne može da se odbrani pa je tako napisao pesmu baš o prodaji kuće. Sentimentalna, ona od koje zastane dah, pa da ste kupac, verovatno biste na cenu, umesto da oborite, dodali još. Kao baškiš u kafani. Njegov „bakšiš“ je nagrada Stanko Simićević za najmlađeg finalistu Festivala poezije mladih u Vrbasu.
-Zamislio sam šta bi mi sve nedostajalo kada bih kuću morao da prodam jer stan u kojem živim nisam menjao od rodjenja, mnogo toga me za njega vezuje. Ujedno, imam i najlepši pogled na zalazak Sunca iz svoje sobe, a to se ne uračunava ni u jedan kupoprodajni ugovor. Stvari koje se ne prodaju, najviše nam fale kada odemo. Više od samih zidova i prostorija. Eto tako je nastala pesma.
Stremite li ka pisanju knjige poezije?
-Objavljivan sam u renomiranim novinama u više navrata. Veoma se radujem objavljivanju svoje prve pesničke zbirke koja bi trebalo da izadje iz štampe do početka marta, u izdanju Srpske književne zadruge, pod naslovom "Džemperi za kamenje".
Šta najviše volite da čitate, imate li omiljenog pisca, pesnika?
-Najviše volim da čitam poeziju. Za mene proza je kost života, a poezija meso. Ništa nije tako efektivno kao pesnikova reč, pritom danas je vreme kratke pažnje pa za poeziju kao kratku književnu formu ima nade i u budućnosti. Omiljeni pesnici su mi Dobriša Cesarić i Stevan Raičković. Divna melodičnost i ritmičnost pesme, melanholija koja kroz nju provejava, ali i unutrašnja snaga njihovih reči najviše mi se dopada.
Kako ste reagovali kada ste proglašeni pobednikom?
-Festival traje preko pola veka, pa učestvovati u njemu i biti nagradjen, veoma je prijatno iskustvo.
Do Koste i pesme došli smo preko društvenih mreža. Shvativši da je ovaj talentovani mladić uspeo da samo kroz par stihova rasplače celu Srbiju. Naročito one koji su se otisnuli u neki bolji svet, u neko mirnije sutra, nakon što su sve svoje uspomene prethodno prodali. Jer ono što je za nas zid, za nekog je deo života.
Pesmu, po dozvoli autora, prenosimo u celosti:
„KAD PRODAJEMO KUĆU
Kad prodajemo kuću,
kako da znamo koliko ona vredi?
U pločicama u armaturi u gredi.
U slepim zidovima gde otac osedi,
kad prodajemo kuću, šta zapravo u njoj vredi?
Onaj ležaj u sobi, gde još vidim otisnuto telo dede,
i praznu trpezariju, gde svi mrtvi sede.
I stakleno oko prozora što gleda na reku,
Zapamti, kad drvo ruše
tad i hlad seku.
I beli parket na kom je moja sestra naučila hod,
ja gledam njeno detinjstvo a ti samo pod.
Kad prodajemo kuću, mi prodajemo i ulicu,
i dajemo oglas,
ko da dajemo umrlicu.
Kad prodajemo kuću,
kako da znamo koliko ona vredi?
Ponajmanje u pločicama, armaturi, gredi.“