Trčanje je zavoleo još u osnovnoj školi, kada je sa drugarima poželeo da se takmiči i da vidi koji će od njih trojice najduže izdržati trku, bez zaustavljanja. Iz prvog pokušaja uspeo je da pretrči dvadeset krugova, bez predaha i pobedi prvo sebe, a tek onda oduševi prijatelje. Tako jednostavno je Marko Ivanković uvideo ljubav prema kretanju napred.
-Povećavao sam broj krugova, spoznavši izdržljivost i terao sebe da budem bolji, bukvalno sam se takmičio sam sa sobom i svojim granicama! Dostigao sam lagano do dvadeset i trideset kilometara po gradu. 2020. godine mi je sinula ideja da po žegi, u sred leta pretrčim 50 km od našeg grada do Zrenjanina. Iako je bilo više od 30 stepeni, pakleno toplo, dok su se svi moji drugari sklonili sa asfalta, ja sam samo trčao. Iako je jedan od mojih prijatelja bio uz mene, na pola puta je morao da pozove roditelje koji su došli po njega, a ja sam nastavio do svog cilja.
Kakav se tada osećaj u tebi javio?
-Ponos! Sreća! Zapevao sam čak! E, onda sam zadao sebi nov stimulans pa sam trčao do Beograda, dakle 80 km. Tu je bilo dosta izazova, jer sam bio sam, pazio sam na bateriju na telefonu, padala je kiša na većem delu puta, kod Inđije su me napali psi, tako da je i psihički i fizički bilo sve to teško izdržati, ali sam govorio sebi da ja to mogu i da ne smem odustati! Ako idustanem, neću sebi dati drugu šansu! Tako sam se motivisao! I sitgao sam do presotnice! Opet sam bio ponosan, iako su mi noge klecale, umor me stigao, um i srce u mi tukli, ali su me i gurali.
Kako na sve ove tvoje poduhvate gledaju tvoji najbliži?
-Moji prijatelji su počeli da veruju u moje ciljeve, daju mi podršku, dok roditelji uopšte to ne podržavaju zbog velikih opasnosti, udaljenosti i loših vremenskih uslova po kojima trčim.
Tu je i ljubav ka košarci.
-Košarka i trčanje su mi dosta povezani zato što tokom prolećnih i letnjih dana ostajem po šest sati da treniram košarku, čime mi kondicija raste. Tokom prošlog leta sam ustajao u četiri ujutru kako bih trčao, dok sam ostatak dana trenirao košarku i radio na snazi. Sada, tokom školske nastave, ustajem u 6 i završavam te obaveze do podneva, nakon čega odlazim u teretanu, pa opet na basket, da bih uveče trenirao u klubu „Budućnost“.
Šta se nalazi u tvom rancu na tim putešestvijama?
-Na mojim pustolovinama nosim hranu i vodu, fotografije pravim sam, pretežno selfije. Biti sam me čini jačim. Iz Beograda sam se vratio kući autobusom, dok je na mom poslednjem trčanju do Subotice, nakon nezgode na putu, po mene došao tata.
Koji je najveći izazov koji si sebi zadao?
-Najveći izazov je bilo trčanje od Novog Sada do Subotice, preko 100 kilometara. Tada je bilo -6°C. Od samog početka bio je mrak jer sam morao da krenem rano ujutru i time je bilo još hladnije. Izborio sam se sa svim preprekama sa kojima sam mogao, ali se put na kraju završio pre Starog Žednika, gde sam se u mraku i na hladnoći sapleo i polomio telefon. Planiram da možda na proleće ponovo pokušam da oborim svoje granice. Cilj mi je da jednog dana pretrčim na hiljade kilometara širom sveta.
Kako se pripremaš?
- Mentalno. Onda i telo može da izdrži, kad je um povezan s njim.
Da li bi to bila i neka poruka mojim čitaocima- da ne odustaju?
-Nikad. Od snova, ciljeva, ne treba odustajati. Samo pomerati granice. Jer sve granice su u našoj glavi.
Dok vršnjaci Marka Ivankovića rađe biraju da sede pred kompjuterom uz igrice, ovaj talentovani, hrabri i vredni mladić, poput Forest Gampa, zna da su najmoćnije sile njegova upornost i odlučnost.