Nema Novosađanina da nije čuo za Miodraga Mišu Blizanca. Da smo na početku 20. veka svak’ bi mu prolaznik skin’o šešir i poklonio mu se, izražavajući duboko poštovanje prema onome što radi. A po rečima ove gromade od čoveka, on ne radi ama baš ništa. Samo voli. Pa, zar to nije ono najteže?
Čovek velikog srca dirigent je inkluzivno –mešovitog hora „ISON“, osnivač još 11 horova u Srbiji, otac troje dece, predsednik Udruženja „Vera, ljubav, nada“, pevač, kompozitor i pokretač blagorodnih dela.
-Hor „ISON“ osnovan je pre 15 godina, kada je većina ljudi odbila da veruje u čuda i ostvarenje snova. Moj hor je besprimeran, netipičan čak i u svetu, jer okuplja one koji nemaju sluha, pri tom su i osobe sa invaliditetom i posebnim potrebama.
Njegov otac sveštenik ostavio mu je u amanet brigu o bratu koji je takođe osoba sa invaliditetom, ali i znanje o veronauci koju je Miša predavao jedan period. Upoznajući one koji su prosili pred crkvom, kasnije ih sretavši u školi „Milan Petrović“ u kojoj je držao časove istorije, s težnjom da ih tako odbačene i zanemarene uključi u društvene tokove, Miša se odlučuje da ulije nadu u neko bolje sutra, a da kroz horske vežbe i nastupe, provede više vremena s njima nego s vlastitom decom.
-Moja čeljad imaju i majku i oca, dok ovi nemaju. Nisam želeo da im održim samo klasičnu liturgijsku priču, nego da se upustim u putovanje kroz suživot s njima. Mi se radije odreknemo problema ili ga zatrpavamo, namesto da ga rešavamo. Imao sam tu želju da, zbog brata, spoznam čemu teže OSI, šta im treba pružiti, zbog čega sam u Šajkašu od svoje kuće stvorio centar „Vera, ljubav, nada“ i socijalno preduzeće „Sodara“, kako bi svi oni bili angažovani. Kada deca i mladi sa smetnjama u razvoju izađu iz sistema socijalne zaštite, ovaj salaš, na kojem imamo konje i raznovrsne aktivnosti namenjene njihovom sadržajnom životu, pravi je mini raj na kojem oni mogu raditi i verovati u sebe.
Suočavali ste se s raznim problemima.
-Trpeli smo torture, gađali su nas kamenicama, trovali su nam konje, sve u neznanju. Neprosvećenost je strašna stvar. Kada naše dete dobije napad epilepsije na ulici, ljudi ga šutiraju misleći da je narkoman, umesto da mu pomognu. Teško je u sebi skrojiti moć empatije, mnogo je lakše izigravati silu nad slabijim. Današnje društvo vapi za sistemom komunikacije. Ako si iole normalan, shvatićeš da su razlike te koje nas zbližavaju. Neznanje nas ograničava da radimo dobra dela. Neki misle da će im samim dodirom osobe koja je invalidna, preći zaraza. Tako sami sebe ukopavamo.
Postoji li receptura za stvaranje dobrote i možemo li svi biti dostojni toga?
-Ne podnosim kad mi kažu da sam humanista. Želim da verujem da je svako od nas dobar. Svet je primitivan, ali moj hor se potrudio da sa 1900 nastupa u ovih 15 godina, ostavi dubok trag. Kako je govorio Patrijarh Pavle: „Blago vama, deco. Vi vaš invaliditet znate. Mi naš ne znamo.“ To nisu deca sa posebnim potrebama, nego sa posebnim blagoslovom.
Nedavno ste imali zapažen nastup u Rusiji.
-Nastupali smo na velikom festivalu sa još 350 horova, a naš je bio jedini inkluzivni. Ljudi iz Moskve su prepoznali rad i trud, izrazivši želju da budemo njihovi gosti. Spremamo se sada za manastire u srpskim enklavama na Kosovu, idemo da zajedno s tamošnjom decom pevamo, sadimo cveće, obilazimo srpske svetinje, molimo se...
Šta je, osim vaše neosporne ljubavi, neophodno vašim vaspitanicima?
-Pažnja, kao i svima nama. Saznanje da su prihvaćeni. Da negde pripadaju. Naš Raša završava novinarstvo i to je dete koje je probilo granicu specijalnog školstva. Svi oni postižu uspehe, na ovaj ili onaj način, ali su se svojim zalaganjem pokazali značajnim u društvu. Svako ko se trudi, ima šansu.
Do ovog neverovatnog Samarčićanina došli smo u pauzama pevanja na Vidovdan, kada je održao po pet nastupa dnevno, promovišući stare srpske pesme, čiji je poštovalac. U pitanju su po nekoliko stotina godina stare pesme, pre čijeg izvođenja ovaj vrsni umetnik prvo ispriča priču, uvodeći slušaoca u čarobnost nacionalnih pesama srpskog uzdaha, kako on to voli da kaže.
U međuvremenu, dok ne peva, traži slamu ne bi li nahranio konje na salašu, sprema po dva sata dnevno „ISON“ za neke nove nastupe, bije bitku s dobrotvorima koji bi olakšali život invalidnoj deci i mladima s posebnim potrebama, a u društvenoj zabiti u kojoj često zaboravljamo na ljudskost, divni Miša nas tera da se zapitamo gde bismo svi bili da nam je samo delić njegove snage i vere.
Jer, možda nije dobio u životu čudo, ali je odabrao da on bude jedno – novosadsko čudo plemenitosti.
Autor: Nikea Vučetić
Izvor: Novosadski reporter