Iako Hokejaški klub Vojvodina postoji od više od šest decenija, tek poslednjih godina doživljava neverovatnu ekspanziju, u čemu veliki doprinos donosi mlađani kapiten Nemanja Vučurević, rekle bi njegove kolege s leda – najznačajniji igrač, najpronicljiviji i neko ko ekipu ume da drži na okupu
Nemanja ne voli da se hvali postignutim uspesima, a uspeha je mnogo, ističući da su rezultati ti koji treba da pričaju. Skroman, prijatan za razgovor, džentlmenskih manira, ovaj frajer uvodi nas u svoj novootvoreni ugostiteljski objekat u kojem zastupa zdravu ishranu i započinje priču o ljubavi prema ovom pomalo grubom sportu.
-Pa nije baš pomalo grub, kažu da je nakon boksa najokrutniji. Hokejom sam počeo da se bavim već sa četiri godine, a uveo me je otac koji je takođe bio popularan igrač u svoje vreme. Ako ne krenete do sedme godine, teško ćete posle uspeti. U 16. godini sam zaigrao za prvi tim Vojvodine, a već sa 18 sam otišao u Sloveniju, Kanadu, Nemačku, pa sam tako profesionalno igrao čitavu deceniju za druge klubove.
Zanimalo nas je šta je to tako privlačno u „koturaljkama“ na ledenoj podlozi.
-Specifičan je sport, interesantan, zanimljivo je što je teren – led, oprema je totalno drugačija, okruženje...Motorika je važna, korištenje mozga, hokej donosi veliko uzbuđenje, tu su i neizostavne tuče, stvaranje samopouzdanja, samopoštovanja, građenje sportskog duha i kolektivnih veština, koordinacija, ravnoteža, socijalizacija, putovanja...
Gde je, ipak, najlepše, u svetu ili ovde?
-Nemačka i Kanada su mi pružile najveći izazov. Ne znam zašto.
Zašto se jedan reprezentativac vraća u Srbiju?
-Hokejaši „Vojvodine“ trenutno igraju Internaionalnu ligu (IHL) sa timovima iz Hrvatske i Slovenije, a malo sam se ogreznuo u ugostiteljstvo sa svojim partnerom, takođe bivšim hokej igračem, želeći da širim svoje sfere interesovanja.
Da niste hokejaš, šta biste bili?
-Volim sport, tako da bih sigurno uvek izabrao da budem sportista. Zlatna vremena su bila do 2008. godine, kada je klubu izgorela svlačionica, kao i sav inventar, zbog požara na SPENS-u, te je godinama bilo teško povratiti uspehe i ligu na pravi put. Ovo je užasno skup sport. Troškovi su enormni. Štapovi, led, ma sva oprema koštaju. Mi jesmo jako talentovana nacija, ali finansije uvek prevagnu u nastanku problema.
Da li ste skloni povredama?
-Naravno, četiri puta sam samo lomio nos ali meni je to sasvim normalno. Ne postoji sport u kojem ne liznete svoju krv (smeh).
Čemu vas je naučio hokej?
-Kulturi, disciplini, saosećajnosti, pripadnosti timu, brzini, razmišljanju, hitrim reakcijama, snalaženju...
Kada biste poredili inostranstvo i Novi Sad, šta nam to nedostaje?
-U razvijenim zemljama je sve bolje jer tu leži tradicija, konkurentnost, više je stručnog kadra, igrača, ne samo finansija, a naš problem je što nemamo kapacitet da razvijemo talentovanost izuzetnih sportista. Sve normalne zemlje samo mesec dana u godini nemaju led, dok ga mi imamo samo sedam meseci. Led je prilično skup. Ako nisi u trenažnom procesu, dosta gubiš. U inostranstvu mi pripreme počinju početkom jula, ovde preko leta ne mogu da priuštim taj luksuz.
Koliko su Novosađani zainteresovani za ovu vrstu sporta?
-Izuzetno. Hokej postoji samo u Beogradu i Novom Sadu. U prestonici postoji kontinuitet rada, ali publika slabije prati utakmice, dok se Novi Sad zbilja može pohvaliti jačim odzivom. Hala bude krcata, ljudi vole tu atmosferu, to uzbuđenje koje ono donosi, tu dominaciju, muškost na terenu, pa bojim se reći – i te tuče, koje su neminovne, mada je nama u cilju da još više upoznamo publiku s hokejom na ledu. Apelovao bih na Grad Novi Sad da nam se izađe u susret po pitanju treninga, s obzirom na to da imamo samo jednu halu, fali nam taj pominjani led. Većinu naših troškova finansiraju entuzijasti, mahom bivši hokejaši ili zaljubljenici u sport. Nisam siguran koliko se možemo dugo osloniti na to.
Kako biste animirali decu da počnu da treniraju baš hokej?
-Ne moram to činiti. Čim vide opremu, tuču, led, već su „zalepljeni“. Ne treba ih namamiti, samo ih valja dovesti da pogledaju jednu utakmicu.
Imate zanimljive nazive delova opreme.
-Koristimo grudnjak i haltere, pak, palice koje se često lome a nisu baš povoljne, klizaljke čije je trajanje samo jednu sezonu, šicere (štitnici), blatobrane, gaće (poput šorca), dresove, kacige, mašinu za oštrenje klizaljki....mi kada idemo na gostovanje, nosimo alate i opremu kao kad se neko seli (smeh).
Nasmejan, pun anegdota s leda, Nemanja uvodi nas u INTER ligu, koja postoji tek četiri godine, naglašavajući da Vojvodina biva sve bolja, pa želi da vas sve pozove da pratite njihove društvene mreže kako biste se informisali o budućim nastupima.
-Sezona počinje polovinom septembra,i pričinjava nam zadovoljstvo kada pratite naše uspehe. A biće ih.
Do novih podviga za ponos, u bici za bolju infrastrukturu svojim saigračima, ovaj džentlmen na ledu hrabro pliva u ugostiteljskim vodama i čeka jesen kako bi kuražno, bez štitnika za zube, kročio na klizavu podlogu i nastavio sjajnu karijeru na kojoj bi mu pozavideo i sam Mario Lemju.
Autor: Nikea Vučetić
Izvor: Novosadski reporter