Britkog jezika, no pravedna, radoholičarka, nesuđena advokatica, cenjena tviterašica, majka Viktor Luke, putoholičarka, Ivana Stanišić Bokić jedna je od najuticajnijih dama u domaćim medijima, pa iako vam njen lik možda nije prepoznatljiv, verujte da vreba gotovo dve decenije iza najpoznatijih portala i najtiražnijih novina.
-Oduvek sam, na neki način, bila okrenuta medijima. U gimnaziji sam uređivala školski časopis, u osnovnoj sam pokušavala da pokrenem školski list. Mnogo sam volela da pišem, čitala sam sve što mi dođe pod ruku, obožavala sam jezike i s lakoćom ih učila. Zbog svega toga je, posebno mojoj mami, šok bio kada sam upisala Pravni fakultet, što mi se tada činilo zabavnim. Vođena inatom, dobro mi je išlo. Ipak, u jednom trenutku upitah sebe: “Ovo je tvoj život, kome se inatiš i zašto?!”, shvatajući da pravom ne želim da se bavim. Već sam radila kao urednica kada sam definitivno podigla papire sa fakulteta i upisala Menadžment u medijima.
Kalili ste se u prestižnoj kompaniji, krčeći svoj put do uredničke fotelje?
-U periodu prvog ozbiljnog razmišljanja na temu “šta želim da budem kad porastem” videla sam oglas Color Press Group za školu za novinare i pomoćnike urednika. Prijavila sam se uverena da je to ono što treba da radim i, na moju sreću, i oni su mislili tako. Svetislav Stojanović, tadašnji urednik Sveta, pozvao me da budem njegova pomoćnica, a brzo sam dobila priliku da napredujem, pa sam već nakon nekoliko meseci postala urednica tiražnog magazina TV Novele, i u tom periodu najvažniji uticaj na moj razvoj imala je Angelina Čakširan. Naš odnos bio je buran, jer je ona stroga, a ja sam sa 22 godine mislila da sam “popila svu pamet sveta”, ali me je rad s njom naučio da pobedim svoju sujetu. Kada tako mladi napredujete, lako izgubite dodir s realnošću, zato je jako važno da imate nekog ko će vas podsećati na to koliko zapravo nemate pojma. Onda sam radila lifestyle magazin Joy, uređivala modni magazin…i shvatila da želim nešto drugačije. Opet, na moju sreću, i Robert Čoban, predsednik kompanije, verovao je da sam spremna za korak napred. Počela sam najpre da uređujem nekoliko internet portala, da bih posle nekog vremena postala direktor firme koja je vodila sva onlajn izdanja kompanije. Potom se otvorila prilika da pređem u internacionalnu kompaniju Ringier Axel Springer, gde sam uređivala magazin i portal Puls, Zabavu u Blicu, pa sam bila urednica portala 24sata.rs, koji je u međuvremenu postao Noizz, a od povratka sa porodiljskog radim kao glavna i odgovorna urednica veoma posebnog magazina “Original”, koji izdaje Fondacija Novak Đoković s ciljem da osnaže hrabre, kreativne i jake pojedince i podrže smele preduzetnike i inovatore. Čast mi je što svakog prvog u mesecu na kioske donosimo neke drugačije boje i priče o veoma inspirativnim ljudima – onih koji vas pokrenu da poželite da budete bolji u svakom smislu.
Nakon toliko godina u medijima, šta vam pada najteže?
-Mediji su veliki deo mene, a više od 15 godina sam profesionalno i ja deo medija. Živim ovaj posao, i to, koliko je najlepše, istovremeno je i najteže. Volela bih da naučim da, kada dođem kući, isključim telefon i ne razmišljam, ali teško da sebi mogu priuštiti taj luksuz.
Na rukovodećoj poziciji, pritom vrlo lepi, svesni svojih vrednosti, uz to žonglirate i u drugim segmentima, kako preživljavate podmetanja nogu, kritike?
-Samim tim što nikada nećemo videti da se muškarcu postavlja pitanje kako uspeva da balansira privatni i poslovni život, jasan je odgovor. I muškarca nikada na razgovoru za posao neće pitati da li planira decu, mada to po zakonu ne bi smeli da pitaju ni žene. Iako se primećuje trud da to tako ne biva, ipak smo mi društvo u kom su muškarci učeni jako dugo da im sve pripada samo zbog toga što su rođeni sa XY parom hromozoma. I još uvek među nama postoje primerci, i nisu retki, koji veruju da je ženi mesto u kuhinji. Dešavale su se situacije kada su mi upravo takvi skretali pažnju da se okanem „muških tema”, a najveća mi je satisfakcija bila kada se pokaže da o tim temama ipak znam mnogo više nego oni. Da budemo pošteni, nije situacija takva samo u Srbiji.
Da li je baš sve onako kako nam se plasira? Šta ne vidimo međ javnim ličnostima?
-Ne vidimo mnogo toga. Generalno smo skloni tome da svoj trud i rad preuveličavamo, a tuđi omalovažavamo, zato nam uvek deluje kao da je uspeh drugima došao nezasluženo, a nas nepravedno zaobilazi. Mi smo zemlja eksperata opšte prakse. Kada bismo više energije uložili u lični razvoj umesto u umanjenje tuđeg uspeha, bili bismo srećniji.
Ne libite se da iskažete svoj stav o većini aktuelnih tema na društvenim mrežama; pisali ste kolumne „bez dlake na jeziku“, zameraju li vam?
-Postoje teme koje ti samim svojim postojanjem oduzmu pravo da o njima ćutiš. Jedna od takvih, porodično nasilje, gorući je problem našeg društva - u prethodnih 10 godina ubijeno je više od 320 žena, a u tu statistiku ne ulaze one koje umru od posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja ili čija smrt ne dospe u medije. I na takve stvari ne smemo da ostanemo nemi. Zato, kada je jedan lekar opšte prakse koji se predstavlja kao psihoterapeut davao uputstva o tome kako “prevaspitati” žene i naučiti ih da budu poslušne, a njih savetovao da jedan šamar nije nasilje i da zbog malo batina ne treba razarati porodicu - naravno da sam osećala moralnu obavezu da ustanem protiv toga, nakon čega je on svoje fanove nahuškao protiv mene, pa sam se načitala da sam “tako lajava jer me niko nije pošteno našamarao”, a najtužnije je što su u takvim komentarima prednjačile upravo žene.
Putoholičarka ste, pa opet nekako magnetično opisujete samo Ameriku. Šta vas to vabi kod ove destinacije?
-Sloboda i raznolikost. Ogromna je i prepuna prirodnih lepota. Ipak, ljubav prema Njujorku je prevagnula i to je grad koji me je zauvek kupio i u kom sam verzija sebe koju najviše volim.
Šta smatrate uspehom i na šta ste najviše ponosni?
-Najbolja stvar u vezi sa uspehom je što imaš pravo da sam odrediš šta za tebe on jeste, a šta nije, i da postaviš sebi ciljeve. I gotovo je izvesno da se nikada neću naći na Forbes listi najbogatijih ljudi, ali ako se ikada bude pravila neka lista ko se najglasnije i najviše smeje, tu su mi šanse mnogo veće. I dokle god sam veći deo dana imala osmeh na licu, nego što sam bila bez njega, mogu da kažem da mi dobro ide u ispunjavanju tih ciljeva. Najviše sam ponosna na činjenicu da put ka mom uspehu nikog drugog nije ugrozio.
Anja je brižna majka u surovom svetu biznisa, svojim zaposlenima ume iskričavo popraviti dan, ne glumeći autoritet, u dvoboj lako uleće s muškarcima, dok oštrim jezikom seče poput sablje, i dok mi često verujemo da medije čine oni čija lica svakodnevno pratimo na malim ekranima, znajte da ova Novosađanka svakodnevno vozi u prestonicu na posao, ne bi li na belinama hartije, boreći se za prava slabijih, u džepu noseći pregršt reči, naoštrenog pera, ispisala neki bolji svet.
autor: Nikea Vučetić
izvor: Novosadski reporter