Još je čuveni Ksenofont govorio da je glad najbolji kuvar, pa ipak, da li bi naše jelo bilo tako očaravajuće kao kada ga specijalno za nas spremi profesionalac? Naročito ako taj profesionalan pristup dolazi od vrsnog stručnjaka svog zanata, Vrbašanina Daniela Mikšić, nadaleko poznatog po kulinarskim umećima koja vaša nepca dugo pamte. Nakon završene srednje ugostiteljske škole u Kuli i fakulteta u Novom Sadu, veran gastronomiji, s neutaživom potrebom da mu iznad glave vise lonci i šerpe u kojima će da „prčka“ varjačom i ostalim rekvizitima, kulinarski gen ostavljen mu u amanet od strane majke, profesionalne kuvarice, i oca menadžera hotela na Jadranu, naš junak, srpski Džejmi Oliver otisnuo se u dalek svet.
-Kuvanjem se bavim gotovo dve decenije i moji planovi su da tako i nastavim. Više od deset godina putovao sam širom sveta, istražujući ukuse drugih zemalja, mirišući njihova tradicionalna jela, upoznajući tuđu kulturu, želeći da otkrijem sve inovacije vezane za ovu vrstu posla, a prevashodno ljubavi, nastojeći da iskusim sve ono o čemu drugi mogu samo da sanjaju. Da biste išli u korak s vremenom, jako je važna posvećenost i učenje, pa sam tako proširio svoju gastro lepezu ukusa, zahvaljujući plovidbama po rekama sveta.
Koje ste sve zemlje obišli i kako je to uticalo na Vaš dalji razvoj?
-Povrh školovanja u Srbiji, širom Evrope, pohađao sam kurseve, škole i seminare, impozantan broj, u Aziji i Africi, pa ću se samo skromno prisetiti putovanja u Francusku, Nemačku, Austriju, Rusiju, Portugal, Kambodžu, Vijetnam, Kinu, Indiju, Maroko...nakon čega sam uspeo da postanem član prestižne asocijacije „Chen de rotisseurs“, kao i „Top Italian Chef“. Istakao bih i da sam 2018. godine, uz pomoć više od stotinu dece obolele od autizma i više od 150 kuvara iz cele Evrope, organizovao humanitarnu manifestaciju u obaranju Ginisove knjige rekorda, gde smo ispekli 15 846 palačinki za osam časova i time uspeli u svojoj nameri – oborili smo rekord naših prethodnika, kolega iz Bosne i Hercegovine, i to je ono na šta sam izuzetno ponosan i što rado volim da istaknem u svojoj bogatoj karijeri.
Ovaj osvajač zlatne i srebrne medalje na Internacionalnom takmičenju u kuvanju u Sloveniji, ujedno je napisao i tri knjige na engleskom jeziku; jednu autentičnu, sa blizu sto recepata azijske kuhinje, jednu o Egiptu sa 30 najboljih recepata ove zemlje i jednu knjigu o Kambodži, takođe s receptima, logično, s obzirom na njegovo bivstvovanje u kuhinji još od malih nogu, kada je već sa deset godina obradovao svoje ukućane, spremivši im doručak koji i dan danas pamte. Kako otkriva, još tada je znao da će se kuvanjem baviti i u budućnosti.
-Ne bih mogao da se opredelim koji je moj kulinarski pravac, s obzirom na moja bogata putovanja u kojima sam uspeo da upoznam kulturu hrane mnogobrojnih zemalja, ali ako bih baš morao da se odlučim čiju hranu najviše volim da konzumiram, to su definitivno Azija i Afrika. Zapravo, volim i vegansku hranu halal i košer.
Da li ste saglasni kada kažu da su muškarci mnogo bolji kuvari od žena?
-Ne bih se usaglasio u potpunosti, ali ću vam otkriti da imam više prijatelja kuvara muške populacije. Ipak, priznajem, na osnovu onoga što sam ja jeo, da im i žene kuvarice mogu i te kako parirati.
U vašoj bogatoj karijeri, svakako treba istaći kuvanje za našeg proslavljenog tenisera Novaka Đokovića.
-U nekoliko navrata sam imao tu čast da budem njegov kuvar i moram vam otkriti da je on neko ko je ostavio najveći utisak na mene, od svih poznatih ličnosti kojima sam kuvao. Novak se drži rutine, prvenstveno zbog energije koja mu je neophodna za uspehe koje niže. Na njegovom meniju nalaze se proteini koji nisu životinjskog porekla, dok šećere i gluten ne koristi ni u jednom obliku. Bio je to pravi izazov spremati mu hranu, ali kreativnost kod mene ne izostaje. Poslužio sam mu veganske ćevape, sarmu, razne salate, potaže, krekere i bio je nadasve oduševljen!
Za koga je najteže kuvati?
-Ni za koga. Najiskrenije. Jedna kineska poslovica kaže: „Ako nađeš posao koji voliš, nećeš raditi nijedan dan u životu“, i to je moj moto. Zaista volim ono što radim, tako da mi uopšte ne pada teško da kuvam u svako doba dana, kome bilo. Moja kuhinja je moj hram i poštujem svaki deo nje.
Da li biste nam otkrili neku kulinarsku tajnu?
-Inače delim recepte, sa zadovoljstvom. Kao što Francuzi vole da kažu:“ Puter, puter i još malo putera, a ako misliš da si dodao malo, neka ide još jedna kašika putera“, pa bih ja to savetovao naše domaćice, za našu vojvođansku kuhinju – iskoristite sličnu namirnicu, a to bi bila svinjska mast. Poželjno je da bude od mangulice.
Da li vam je pošlo za rukom da našu kuhinju približite strancima i kakve ste reakcije zaapzili, kako se mi kotiramo u svetu po kulinarstvu, da li smo cenjeni?
-Uvek sam se trudio da prezentujem naša jela širom sveta, ali moram priznati da imamo dosta sličnosti sa hranom iz sveta, samo drugačijeg naziva. Istini za volju, teško je da u Indiji napravite ćevap, jer je tamo govedina sveta životinja i ne postoji na jelovniku. Najviše volim kada sretnem naše ljude, recimo u Kambodži, koji su došli iz USA, a nisu bili u Srbiji jako dugo, i kada im spremim nešto za njihovu dušu, što bi se reklo. Neopisiv je taj osećaj zadovoljstva i sreće na njihovim licima. Koliko hrana može da vas obraduje, vrati u detinjstvo, u sretna vremena, podseti vas na tradiciju, na vašu zemlju, na korene, porodicu, probudi vam nostalgiju – to je stvarno nešto što se rečima ne može iskazati.
Za kraj, ovaj divni, markantni čovek koji savršeno barata noževima i znanjem iz oblasti kulinarstva, prepričava nam anegdotu kada je u Vijetnamu, gde nisu baš ljubitelji azijske kuhinje, drugu Portugalcu spremio takozvano „balut jaje“, koje se odlično uklapa uz pivo, i podmetnuo ga dotičnom drugu koji je pre toga izjavio kako to ne bi probao ni za šta na svetu, ne znajući da na nagovor Daniela kako treba da mu pomogne oko izbora nekog novog, modernog jela, jede baš „balut jaje“. Daniel se stoga vodi parolom da ne možeš znati valja li nešto ako to nisi nikako iskusio.
Koliko je gastronomija napredovala vidimo po molekularnoj kuhinji, fine dinning-u, kuhinjskim mašinama i aparatima, ali ipak Daniel se drži klasike, uz isticanje važnosti svežih namirnica, dok nije pristalica molekularne kuhinje, iako je bio na treningu i imao priliku da je radi. Jer, trendova će uvek biti, prilagođavanja su važna, ali ostaviti lični pečat, kao što ovaj mladi kuvar čini svojim remek-delima, uz ogromnu dozu kreativnosti, začinjeno velikom porcijom ljubavi i neverovatnom infuzijom iskustva, o kojem bi mogao još jednu knjigu da ispiše, da vas ljudi pamte i da se vrate po još, daleko je teže.
Autor: Nikea Vučetić