Imala ja neku glupu drugaricu, tunjavu, ali volela sam je, šta ću, uvek zavolim te neke sitne duše pa ’oću od njih da pravim ljude. Elem, spetlja se ona s nekim budibogsnama tipom, i ja odmah izrazim svoje nezadovoljstvo, što facom, što verbalno. Objasnim joj da je kreten, ali ćurka ostaje ćurka, koliko god kilometara prešla. Probam svim metodama ubeđivanja – badava. Naš narod kaže: „Ne uči svinju da svira klavir. Gubiš vreme i nerviraš svinju.“
I tako moja gica zaglibi u duboku nesretnu vezu...
Raskrstimo nas dve i drugarstvo, prestale obe da se javljamo,sretnem je u tržnom centru, lažno se obradujemo, izljubimo u vazduhu, odmah pitam za majmuna, je l’ ti još momak, kaže Eeeeee pa nije, a tako sretna, reko’ vidiš kako si poletna kada nisi s njim (inače, pričam brzo, ne možeš me zaustaviti, ko na pokretnoj trci štancam reči) pa opletem: Kamo sreće da ti taj promašeni spermatozoid nikad nije bio momak, znam da procenim čoveka čim ga „skeniram“, nećeš da slušaš, zalepila si se ko taksena marka, nema ’leba od njega, s onim iritantnim glasom, još iritantnijom facom, ma kakva je to hodajuća greška od čoveka, sam te Bog spas’o...
„Nije mi više momak. Muž mi je.“
Šta je bilo dalje kada potrči jezik, dug ko Ibarska magistrala?
Ništa.
Izvučeš samo naravoučenije: NE IDI U TRŽNI CENTAR. NE ZNAŠ NA KOJU ĆEŠ BUDALU NALETETI.
