Modnih stvaralaca u poslednjoj deceniji je mnogo. Od dokonih domaćica do žena fudbalera. Ali, izdvojiti se u masi istih i raditi s ljubavlju, bez ičije pomoći, možda je i najteži deo kreativnog posla. Maja Todorović svojim čarobnim i nesvakidašnjim kolekcijama uspela je da se tiho nametne Novosađankama, pa sada njen brend rado biva viđen na ulicama Srpske Atine.
-Oduvek sam bila okružena kreativom, a kako i ne bih kada sam završila sam srednju umetničku školu - dizajn tekstila. Zaljubljenik u modu, dizajniranje, crtanje, pa ne čudi što me je životni put odveo baš u tom pravcu. Uža specijalnost su mi odevni sportski predmeti u kojima se žena oseća najprijatnije, najkomotnije i najopuštenije, za svaki dan. Svaka sezona dobija dva motiva koji daju pečat kolekciji i uvek nose određenu poruku.
Bojama se poigravate. Ko je nosilac Vaših kreacija?
-Uglavnom su to sportisti i rekreativci, oni koji gaje taj ležeran stil ili koji nakon celodnevnog nošenja odela, jedva čekaju da dođu kući i skinu kaiš, izuju cipele koje ih ceo dan žuljaju, otkopčaju dugmad na košulji, bace kravate, ili izađu u prirodu i raskomote se. Naravno da osluškujem šta žene žele, pa sam tako uvela i romantičnije odevne komade, specijalno osmišljene za njih. Namenjene su dami koja voli izazove, nosi jaku energiju, voljena je, prihvaćena u društvu baš takva kakva jeste i ono najvažnije, što je negde i krucijalna poruka – ženi koja je prihvatila sebe, sa svim manama i vrlinama! Svoja, jednom rečju.
Vi osmišljavate sami apsolutno svaki deo nastanka komada odeće?
-Sama učestvujem u kreiranju, crtanju, pa čak i krajnjoj radnji – šivenju. Prvo realizujem ideju u glavi, prenesem je na papir, dorađujem, ispravljam, korigujem do najsitnijih detalja, pa tek onda pristupam nabavci materijala, krojenju i šivenju, fotografišem, komuniciram s kupcima...
I kako se čuvena slovakinja Lucija Javorčekova okrenula manekenstvu nakon sportske karijere biciklistkinje, i Vi imate sličnu priču.
-Moja druga ljubav je bicikl i biciklizam. U taj sport sam ušla spontano jer sam želela više vremena da boravim u prirodi. Prva trka mi je bila Fruškogorski MTB maraton gde sam i osvojila svoju prvu medalju, a kasnije sam se priključila klubu. Startovala sam sa medaljom, jedna za drugom, uspeh za uspehom nizala i nakon sedam meseci, zbog neispravnosti bicikla i nebezbednosti staze, sletela sam 5 metara niz liticu, samo dan pre državnog prvenstva, kada sam se i ozbiljno povredila, zbog čega je stopiran moj dalji napredak u karijeri bicikliste. Trenutno sam na rehabilitaciji i vežbama koje traju već tri godine. Nažalost, igrom sudbine, ne mogu više da se bavim ovim sportom, osim rekreativno na drumu, ali svakako ću ostati u svetu biciklizma, jer od 2018. nosim titulu biciklističkog sudije za kategoriju MTB.
Kako biste ocenili stil Novosađanki?
-One su uvek važile za lepo obučene žene, koji god stil preferirale, šta god ponele, uvek s merom i ukusom. Ne sećam se da sam skoro videla loše obučenu ženu.
Dok ovu vedru devojku možete zapaziti kako na svom bajsu vergla po gradu, prepoznaćete je u nekom zanimljivom komadu garderobe koji je svojim rukama stvorila, vesela i nasmejana, shvatajući da život ide dalje i da bez obzira na prepreke koje moramo preskočiti i savladati ih, snaga u nama ne sme iščeznuti nikad, jer život je kao vožnja biciklom – da biste održali ravnotežu, morate nastaviti da se krećete.
autor: Nikea Vučetić