Svake godine Srbija izgubi od 30.000 do 38.000 stanovnika i već 25 godina se beleže negativne tendencije.Vojvođanska prestonica bori se protiv „bele kuge“, a mnogo je prednosti sada kada imamo prvo privatno porodilište, čiji tim čine profesionalci i zahvaljujući kojima čin rađanja predstavlja zaista najlepše iskustvo. Osećaj mira i spokoja pruža on – omiljeno lice opšte bolnice sa porodilištem „Gea“, dr Nemanja Višnjevac, spec. Ginekologije i akušerstva, otac četvoro dece, požrtvovan suprug, kojem je satisfakcija što može da radi ono što voli – da bude prisutan magičnom dolasku na svet.
Kada ste uopšte došli na ideju da se bavite vašim poslom i odakle sklonost i ljubav ka tom izboru?
-U toku osnovnih studija medicine, jedan deo učenja podrazumeva i praktične vežbe, rad sa pacijentima i primenu teorijskih znanja. Na V godini medicine, studenti imaju predmet ginekologija i akušerstvo. U toku prvog semestra, prisustva na ginekološkim operacijama i carskim rezovima, obilaskom porođajne sale i prusustvovanja na porođaju konačno sam iskristalisao misao koju sam imao od pre, a to je da je sve to ono čega želim da budem deo. Danas, uživam u mogućnosti da pomognem pacijentkinjama, bilo da se porađaju, da im treba ambulantna pomoć ili operacija iz domena ginekologije.
Da li biste mogli da se setite prvog porođaja koji ste obavili, pamtite li taj osećaj?
-Iskreno, prvog porođaja se i ne sećam. Verovatno je adrenalin i uzbuđenje doprinelo da se o tome ne razmišlja, već da učestvujem i pomognem ali se zato i dan danas sećam vežbi iz ginekologije i akušerstva. Pamtim i dr Gordanu Radeku, koja nam je vodila vežbe, otkrivala znanja i lepote posla kojim se danas bavim, na čemu sam joj neizmerno zahavalan. Dr Radeka nas je povela na porođaj koji je išao svojim tokom, ali uz velike bolove i napor pacijentkinje. Ta napetost, neizvesnost, muka, trud, bol pa čak i strah, ne mogu se zaboraviti. Gledao sam, a opet sam se osećao delom toga. Ta privelegija da budete neko ko može da pomogne u tom trenutku je neopisiv! Staloženost, strpljenje, odnos i razumevanje prema pacijentkinji su verovatno najviše uticali da danas pomažem u najveličanstvenijem događaju na svetu!
Šta vam pada najteže u poslu?
-Posao koji radim donosi brojne radosti i sreće, ali na žalost ima i svoje naličje. Znanjem i radom se trudim da mnoge stvari predupredim, ne dozvolim da se dođe do problema, a ako nastanu, da se reše najbolje po pacijentkinju i njeno zdravlje. Bez obzira na napretke u medicini, nove dijagnostike, saznanja i opremu i dalje su prisutna mnoga stanja i bolesti kada ne možete da učinite mnogo, kao što su maligniteti u odmaklim stadijumima bolesti.
Prisetite se neke anegdote sa posla.
- Izneću zanimljivost iz ličnog života. Naime, i sam sam roditelj četvoro predivne dece. Imao sam čast, zadovoljstvo i privilegiju da svoju suprugu porodim tri puta. Da sve bude interesantnije, tri puta sam je porodio carskim rezom. Ako treba malo začiniti humorom, ponekad se sa decom našalim, uz obavezno prisustvo supruge i širok osmeh – „Deco, vas je tata rodio!“
Koje su to najtužnije situacije s kojim se suočavate?
-Dok sam radio na Klinici za ginekologiju i akušerstvo u Novom Sadu, prisustvovao sam nekoliko puta porođajima na kojima je sve u redu, sve protekne savršeno i bez puno muke. Ipak, iz majkama znanih razloga, odluče se da novorođenče predaju Centru za socijalni rad na usvajanje. Ti momenti su mi iskreno najtužniji. Na sreću, nije ih bilo puno.
Kako gledate na to da se sve više žena opredeljuje da rađaju u poznijim godinama, imate li neki savet za sve dame koje bi želele postati majke?
-Tema veoma komplikovana i kompleksna. Verujem da se jedan dobar deo onih koje rađaju u poznijim godinama ne odlučuje svesno za to, već život, okolnosti, politika, ekonomija...naprave izbor umesto njih. Godine nisu prepreka za trudnoću, na kraju krajeva u 21. veku smo. U literaturi, a sve više i u vestima, medijima, učestalije su informacije o majkama u poznijim godinama. Savremena medicina ima mnogo mogućnosti. Istina je takođe da su to trudnoće sa većim rizicima, brojnijim komplikacijama... Savet za sve dame, a ne samo one u poznijim godinama - budite svoje i borite se za sebe!
Šta radite kada ne nosite mantil, imate li hobije?
-Jednom doktor, uvek doktor. Mantil možete da skinete i odložite ali su pacijenti i problemi su uvek tu, a to ne možete i ne smete da odložite. Ukratko, posao nam je u nekoj meri stalno prisutan u životima. Pošto radim sa suprugom u istoj bolnici, Opšta bolnica sa porodilištem „Gea“, delimo često i iste profesionalne probleme. Kad uspemo da nađemo vremena za nas, trudimo se da vreme provodimo sa decom u igri i raznim aktivnostima, sa njihovim nestašlucima i osmesima. Ličnog slobodnog vremena je sve manje, a kad ga imam najčešće volim da čitam knjige.