24. maja obeležili smo Evropski dan parkova, s ciljem da se ukaže na njihov značaj, jer bez brige o zelenim površinama, nema ni zdravlja ljudi.
Značaj posećivanja šuma i boravka u prirodi uvideo je naš sugrađanin Petar Živanović, koji obožava da vikende provodi, namesto u zagušljivim kafanama i kladionicama, u Nacionalnom parku „Fruška gora“. Ipak, prizor koji tamo zatiče, sa željom da u miru i tišini prošeta svojih redovitih 20 km, nije lep, ni za oko, ni za dušu.
-Boli me! Boli me kad vidim tu šumu i šta joj rade! Ja sam tu ceo život i ne mogu tek tako da zažmurim, da se pomirim s činjenicom da treba da ćutim i šetkam, dok se oko mene nalazi tona smeća.
Zato Petar radi nešto nesvakidašnje, ono što smo svi davno trebali da naučimo. I primenimo. On već deset vikenda zaredom sakuplja tuđe smeće; mahom su to, prema rečima sagovornika, kanisteri goriva, što znači da ih ostavljaju oni koji seku naše šume.
Ko to seče naše šume?
Ko ostavlja tragove?
I zašto makar ostatke ne pokupi za sobom?
Pitanja se nižu u Petrovoj glavi, a odgovora nema. Postoji samo tuga svaki put kada ponese crne džakove, one najveće, a onda ih, pomalo i šmekerski, ostavlja pred kapijom Uprave „NP Fruška gora“, uz sarkastičnu poruku: „S ljubavlju, vaše drvoseče“.
Neprijatnosti, do sada, nije imao, osim jednom kada ga je presreo čuvar, ali je Petar uspeo lepom rečju da i njega privoli u očuvanju šuma. Što bi negde i trebalo da je njegov primarni zadatak na tom poslu.
Ono što aktera ove priče posebno jedi, pored neizostavnog smeća, jeste seča šuma, kao i nesnosni kvadovi koji cirkulišu po zaštićenim područjima.
Preduzetnik po opredeljenju, mašio se teškog posla, na strmom terenu vuče ni malo lake džakove raznog otpada, pa se njegova opuštena vikend šetnja odavno pretvorila u rabotu kojoj se ne nazire kraj. Uživanja skoro da više i nema. A i kako bi, kada na svakom koraku naleti na plastiku, kanistere goriva, flaše i sve ono što treba da se nađe u kanti, a ne u autu ovog dobrog čoveka i zaljubljenika u prirodu.
Da li ga zabavlja kada kese nagomila pred kapiju onih koji prvi treba da brinu brigu o našim šumama? Pa i ne baš.
U ovoj akciji je usamljen. Jednom mu je pomogao prijatelj, pa iako ga svi podržavaju, uglavnom putem FB stranice, malo ko se lati posla. A kažu da su šume pluća naše zemlje. Mi kažemo da bi Srbija bila Švajcarska, kada bi više ovakvih Petra postojalo.
Živanovićev cilj je samo jedan: uticati na svest ljudi o važnosti prirode, s namerom da se ne seku stabla, ako to nije iz sanitarnih razloga, dok šumarima poručuje, mada im je dobronameran savet dao i lično, da makar obilaze ugrožena područja, da sankcionišu ili pripomognu prilikom skupljanja smeća, jer tuđa nekultura ne sme biti jača od onih koji ljube prirodu.
Petar, pride i aktivista pokreta „Odbranimo šume Fruške gore“, s najvećim poštovanjem i divljenjem govori o nacionalnom parku, svestan da će svojoj deci ostaviti čistiju prirodu, makar one staze kojima on hodi, dok ga ta ista priroda vodi.
Pa iako se na tren oseti kao da je zalutao, Petar najbolje zna, po onoj latinskoj, da „lekar leči, ali priroda ozdravljuje.“