U analima brendiranja kompanije “Keramika Kanjiža”, sigurni smo da niko nije učinio onoliko koliko je to naš sugrađanin Jovan Milivojević, direktor prodaje i marketinga, dok u poslovnom establišmentu zauzima mesto u prvih sto onih koji su liderskim sposobnostima i veštinama vrlo mladi uspeli da se postave na čelo jedne gigantske firme. A uspeh ne dolazi preko noći.
-Iako potičem iz porodice koja se bavila uređenjem enterijera, izgradnjom poslovno – stambenih objekata, zahvaljujući kojima sam stekao prve korake o poslovanju jedne firme, uz ljubav prema estetici, s darom za crtanje i slikanje, ne upisujem arhitekturu koju sam silno želeo. Sticajem okolnosti, završavam ekonomiju, koja mi je bila alternativan pravac, želeći da, poput bankara, nosim lepa odela, skupocen sat i elegantne cipele, držeći aktovku u ruci. Do realizacije tog sna moralo je mnogo da se investira u lični razvoj, tako da sam tokom studiranja, u jednoj renomiranoj kompaniji koja se bavi keramikom i sanitarijom, krenuo od nule, bukvalno od šegrtskog posla, preko magacionerskog, do posla blagajnika, zamenika šefa salona i na kraju samog šefa salona. Od tadašnjeg agenta veleprodaje za Vojvodinu, s postignutim odličnim rezultatima, biću zapažen od čelnih ljudi fabrike „Keramika Kanjiža“, u kojoj ću steći priliku da nižem uspehe.
Povrh upravljačkih veština, koje osobine Vi to posedujete kada uspešno vodite tim od 40 ljudi? Deluje kao da ste upravo vi najveća motivacija njima.
-Najvažnije je iskustvo, i što nastojim da budem upoznat sa svim problemima mojih zaposlenih, s onim što ih tišti i mori, dok je komunikacija ključna. Bez dvosmerne konverzacije, sinergije, bojim se da ne bismo bili tu gde jesmo. A nagrade i odlikovanja dovoljno govore u prilog tome. Najteže mi je bilo u početku kada je trebalo da postavim svoj kolektiv „na noge“. Sada, kada sam im pokazao jednu važnu ljudsku osobinu, a to je biti čovek u svakom poslu, pa i u ovom, naravno da mnogo lakše funkcionišemo. Primera radi, posle 16 časova nikoga ne zovem od zaposlenih, ali zato sam ja njima dostupan 24 sata. Ako ja za kompaniju „vučem“ i „guram“, i oni to vide, sasvim je logično da će se boriti zajedno sa mnom. To je neka formula. Nezaustavljiv sam kada su ciljevi u pitanju, pa ako sam ja mašinovođa, moji zaposleni su najbolja lokomotiva!
Često čujemo za ženu da uspešno balansira na nekoliko polja: muž, deca, posao. Kako to izgleda u muškom svetu, žonglirate li i vi s nekoliko važnih životnih funkcija?
-U mom svetu to funkcioniše tako što najveću žrtvu podnosi supruga Svetlana. Naš porodičan dogovor je da ona brine o deci, zbog moje česte odsutnosti, koja uključuje i putovanja, koja me sprečava da ponesem titulu najboljeg oca, ali svakako da nadoknadim to vreme nekim drugim danima. I njoj i četvorogodišnjem Mihajlu i šestogodišnjem Nikoli. Supruga je stub moje srećne porodice i tvrdim da bez njene snage i potpore ne bih bio ovoliko moćan, niti bismo izgradili naš mali raj, moju mirnu luku u koju uplovim kad se vratim s posla koji zna biti stresan.
Koliko je teško biti inovativan i pratiti trendove u Vašoj vrsti posla?
-Prilično teško, s obzirom na to da pokrivamo otprilike 16 država, koje ja lično vodim, tako da je normalno da iste i obilazim, s namerom da ispoštujem partnere i upoznam se sa problemima datog tržišta. Na papirne izveštaje se ne oslanjam. Ispratiti sve, zahtevno je. Ipak, najveći problem je kada biznis „uđe u krv“. Desi se da u jednom danu pređem 500 kilometara, obavim sastanke i vratim. S brzim tempom života, ima tu i rizika po zdravlje, dobar deo dana odvija se na točkovima, ali benefiti dobro urađenog posla, sklopljenih ugovora, napretka, nagrada, priznanja, ono su što pokazuje da svaka moja borba ima svoju suštinu. Sa 28 godina postao sam direktor jednog od najjačih nacionalnih brendova, pa nositi se s tim pritiskom zasigurno nije lako. Kao da ste neki sportista u industrijskom miljeu. Prilagoditi se, biti smiren, kulturan, fin, odgovoran su postulati koji me vode.
Zapazili smo da ste čovek koji govori i stilom.
-Modu volim i pratim. Žena se često buni zbog mojih 50 košulja, ali stvar je vrlo jednostavna: ja sam ogledalo firme, i na šta bi ličilo ako bih na potpisivanje jednog značajnog ugovora otišao u košulji iz koje viri končić? Picajzla sam, kako u poslu, tako i u oblačenju, jer je ugled nešto što je prioritetno. Nisam opterećen stajlingom, ali je imidž firme važan. Dobro odelo, prikladno, krucijalna je stavka. Ambasador sam kompanije i osobito je važno sve bude besprekorno. Čak i ono što nosim.
Da li biste napustili sve i okušali sreću „preko grane“?
-Moj san je Valensija, arhitektonski jedan od najuređenijih gradova na svetu, grad za život. Supruga je studirala u Španiji, i dok sam je posećivao, naprosto sam se zaljubio u nju. I u suprugu i u zemlju (smeh).
Kakve planove kujete za budućnost?
-Poslovno, i dalje se vidim ovde, s velikim ambicijama. Na skupovima neretko pričam da se forsiraju srpski proizvodi jer imamo vrlo dobru industriju. Zašto moje dete da izrasta na bugarskim pločicama, kad nema šanse da budu bojle od naših. Gledam kako to rade Mađari, Hrvati, Bugari...i mi moramo jačati nacionalni interes. Želim da se borim da promenim svest onih koji o tome odlučuju. Druge nacije se drže, a nama je bolje sve što dođe sa strane!
Mnogo je rezultata na koje mladi Jovan može biti ponosan. Radoholik, uvek valorizuje ono što posloži u glavi, u slobodno vreme održava kondiciju igrajući fudbal, premda i tada sklapa kontakte za neka buduća dostignuća, zaražen vrhunskim kvalitetom u svemu što čini, ponosan na svoje zaposlene, predano noseći ogromnu odgovornost, preskače nove prepreke, vođen strašću, znajući da možda ne može biti savršen, ali se može se truditi da postigne savršenstvo, u čemu je umnogome i uspeo.
izvor: Novosadski reporter
razgovarala: Nikea Vučetić
