Mlada umetnica Sonja Boruš završila je osnovne i master studije slikarstva na Akademiji umetnosti u Novom sadu. Iako roditelji i brat – pravnici po struci, talentovanoj Sonji zameraju što je uplovila u vode kojima realnost nije baš naklonjena, nju to ne sprečava da postane Master Likovni umetnik i da se pohvali da u životu radi upravo ono što voli. A koliko nas bi to moglo da kaže za svoj posao?
Sonja apsolutnu slobodu i krila dobija u svom ateljeu, iz kojeg nekad ne izlazi satima, poigravajući se s bojama, usamljena u svom geniju, pa opet društvena i izuzetno prijatna kada je van sveta u kojem ne dominiraju platno i kist. Nema gazdu, ne priznaje autoritete i ima svoj „prozor u svet“.
Od inspiracije ne može da se odbrani, talenta koji joj je deda- samouki slikar ostavio u amanet joj ne manjka, pa tako Sonja lagano postaje jedna od kreativnijih novosadskih umetnica, iskazujući osećanja kroz lepo i jedino ka lepom.
-To sam ja, ne pretvaram se. Slikam od malih nogu, čak od vrtića i tada najviše osećam slobodu, sreću i ispunjenost. Povezala sam prvo slovo svog imena i prvo slovo reči „slikarstvo“.
Sećate li se prve prodate slike?
-Bilo je to ulje na platnu, „Žito pod suncem“, ekspresivni vid, poput Van Goga koji me je dosta podstakao na rad.
Šta najviše volite da stvarate?
-Obožavam ljude u pokretu, plesno pomicanje, kostime i maske jer mi to daje slobodu da se izrazim kako vidim ljude, s obzirom na to da svi nosimo maske, a ja to kroz boje najlepše predstavim. Doduše, posmatram svet kroz ružičaste naočare, u težnji da plemenito, uzvišeno dam. Plasira se negativa, sve je instant, pročišćeno, epidemija je razvoda, egoizam vlada oko nas, tako da kroz slike poklanjam deo sebe i svoje pozitive. Ne volim tamne motive, čudne apstrakcije mračnog kolorita. Ne radim čiste portrete i čistu realnost, premda umem. Volim da dam svoj pečat i da svoj likovni rukopis uklopim.
Kada vam naručuju slike, onda to obično bude nešto vesele prirode?
-Najčešće su to vesele apstrakcije i motivi kostimiranih plesnih parova ili Čarli Čaplin - tema koja se baš dosta traži. On je specifičan, duhovni lik koji mimikom, gegovima, stavom, na duhovit i mudar način izbavlja sebe iz životnih nedaća, i to ljudi obožavaju.
Imali ste 12 samostalnih izložbi, učestvovali ste u likovnim kolonijama i kolektivnim izložbama. Koliko je teško mladom umetniku da se ne otuđi i ne zaboravi ono što je zaista vredno?
-Najznačajnije izložbe su mi u SANU i u foajeu Srpskog narodnog pozorišta na Noći muzeja. Kad prikupiš hrabrost, ništa nije teško. Novosađani odbacuju umetnost slikarstva zbog sumraka civilizacije, ali kada im date nešto neočekivano, onda sjajno odreaguju, čak i odmah na licu mesta kupe sliku koja oplemenjuje njihov prostor.
vašem stvaralaštvu zastupljena je doza erotičnosti.
-Da, ali u tom smislu da se žena posmatra na pravi način a ne kao roba za muške poglede. U burleski je poenta da dama zavoli sebe, da uživa, da se ne opterećuje i pravi od sebe nešto što nije, za mrvu pažnje.
Ko su poštovaoci vaše umetnosti?
-Mlađi, što me raduje, premda ima i starijih koje interesuju klasičnije teme. Uglavnom su to žene i muškarci koji im poklanjaju slike.
Da niste slikarka, čime biste se bavili?
-Antikvitetima, uređenjem prostora. Deka je pravio duboreze, tako da sam i tu umetničku crtu povukla, sigurno bi me tako nešto privuklo. Samo da neku vrstu lepote pružim.
Ko je za vas lepa žena?
-Negovana, našminkana, pozitivna, ljupka i ljubazna. Ne volim namrštenost, grubost i pretvaranje. Plastika koja se forsira na ženskom telu može kratoktrajno doneti životnu radost ali u dubini duše smatram ih nesrećnim.
Vedra, svojim neodoljivim osmehom, mladolikim izgledom, vatrenom kosom i pozitivnim stavom Sonja je dokazala da svoje slike živi. Veruje u ljubav, voli ples i pozorište, radi više slika odjednom, ponosna na svoje zanimanje, hrabro korača kroz život, stvarajući magije na platnu u svom mini ateljeu, plešući kistom, bojeći život koloritom. Ovaj skriveni vulkan odupire se modernim diktatima, ne robuje prividu i živi ovaj trenutak u večnosti.
