Još u avionu za Pariz, iščitavajući „Uspomene dobro odgojene devojke“ Simon de Bovoar, grickam nokte, iako putnici pokraj mene smeta svaki moj gest jer nikako da dočekam sletanje na aerodrom „Šarl de Gol“, koji nosi ime po njihovom državniku.
Nakon sat i nešto vremena, sa svim noktima na broju, iznervirana slećem u Pariz jer me dočekuje kiša koja lije "kao iz kabla". U nadi da će prestati brzo i da ću prošetati svoje nove cipelice i šešir, ostavljajući utisak dame sa stilom, otkrivaju mi da je bolje da sam kupila kišobran, jer je Pariz poznatiji od Londona po ovoj padavini! Prvi put čujem!
Očekivah eleganciju i sofisticiranost Koko Šanel, lepotu Sofi Marso, mini kafiće s terasicama u kojima Parižani jedu skupe sireve, piju čuvena vina i pričaju taj fini jezik, ali ništa od toga me nije sačekalo- samo ova prokleto dosadna kiša!
Štaviše, iznenadila sam se da od mode na ulicama zapazih samo beskonačno duge redove, kao nekad kod nas za hleb i mleko, ispred "Luj Viton" radnje, štо je istovremeno delovalo i tužno i smešno; doći u Pariz, a onda čekati u redu zbog jedne skupocene torbice.
Parižani su me iznenadili (ili nisu?) svojom neljubaznošću, a odgovor se krije u tome što ih nervira sve veća navala turista koji su njihov mirni grad u gužve na ulicama; donekle i razumljivo jer ovaj grad poseti preko 80 milona turista godišnje, a po podacima Svetske banke- ovo je najposećenija zemlja na svetu!
Da li se tih 80 miliona razočara, poput mene, kad vidi da Pariz uopšte nije "grad svetlosti" i da ne znam kako nosi taj epitet, ali i tu mi je dato objašnjenje- da se i kod njih oseti recesija!
Još sam išla za doček Nove godine i sramotno je reći da je jedna opština u Vojvodini svetlela mnogo više od Pariskih ulica!
Sedam u autobus koji nas vodi u kraći obilazak, pre nego što uđem u hotel da se presvučem u nešto toplije i da cipelice ipak zamenim za dobre, gumene čizme.
Saznajem da je Pariz podeljen na 20 okruga.
Okrug broj jedan čini čuveni Luvr, jedan od najvećih svetskih muzeja i dom Mona Lize koja je toliko minijaturna i jedva joj se može prići od turista, bliceva i fotoaparata, da sam doživela još jedno razočarenje. Slikanje je dozvoljeno, na određenoj udaljenosti, ali kako su samo ruke podignute- onih koji pokušavaju besomučno da dopru do što bolje fotografije, tako je sve veći čopor turista i sve manja šansa da napravite idealnu fotku.
Ulaz u muzej je u obliku piramide od stakla, koji narušava izgled cele priče, a sve u svrhu izbegavanja gužvi, zbog enormnog broja posetilaca. Kroz piramidu se ulazi u veliki hol pod zemljom. Pored Mona Lize, ovde su izloženi i umetnički predmeti, stilski nameštaj i galerije slika.
Pariz je najbolje obići metroom (toliko sređenim da je za pozavideti, jedan ima čak i botaničku baštu), mada bicikl i pešačenje svakako imaju svoje čari.
Čuveni Ajfelov toranj (kula), sagrađen s namerom da se sruši, prvobitno kao eksponat za Svetsku izložbu, za mene predstavlja samo tonu gvožđurije, visine 300 metara i sa preko 1 500 stepenika. Istina, Parižani su ponosni na njega i to im jeste glavna turistička atrakcija, ali meni se nekako nije dalo zadržavati, okružena s toliko čelika oko sebe. Ako želite da se vozite liftom do vidikovca na vrhu, pa odvojte dobrih par sati za čekanje, ili ipak obiđite nešto daleko privlačnije.
Na primer-Trijumfalnu kapiju-spomenik borcima za Francusku, na poznatom Šarl de Gol trgu, prekrasan noću, impozantan danju, savršen za fotografiju i razglednicu iz ove zemlje.
Ili Jelisejsku Palatu- dom francuskog predsednika i Operu, pa čak i ako niste ljubitelj istih, Faust Charlesa Gounoda će vas svakako impresionirati.
Nedaleko od tornja nalazi se Grand Palais (Velika palata) gde modna kuća Chanel održava svoje poznate revije, i Petit Palais( Mala palata), poznatija kao Muzej likovnih umetnosti.
U blizini je i most Aleksandra III preko puta kog je Dom invalida, prvo sagrađen kao bolnica i starački dom, a danas- grobnica Napoleona Bonaparte.
Idem dalje, ka katedrali Notr Dam, koju znam zahvaljujući Viktoru Hugou i zvonaru Kvazimodu, posvećenu Bogorodici Mariji.
Ispunjavamo želju "šopingholičarima" i tako obilazimo aveniju Champs Elysees ("Šanzelize")- najpoznatiju šoping ulicu u kojoj, ipak, samo razgledamo, jer naš budžet ne dozvoljava i da trošimo, zbog basnoslovnih ogromnih cena, iako ulicu krase Yves Rocher, Cartier, Sephore i mnogi drugi.
Uz restorane, na primer, u samom tornju, poznatom kao Le Jules Verne, sa Mišelinovom zvezdicom (znate li da je prvi restoran otvoren baš u Parizu?) možete se opredeliti i za noćni život klubova: Buddha bar, Barrio latino ili za mene-Mulen ruž kabare, koji je ostavio možda i najsnažniji utisak!
U ovom kabareu se vežba do besvesti, predstave se izvode tri puta na dan, karte se teško nabavljaju i veoma su skupe, a u čuvenoj "Crvenoj vetrenjači" goste zabavlja i srpski plesač Aleksandar, kog možete pozdraviti aplauzima i ovacijama!
Ono što rado prepričam svojim prijateljicama, opterećenim izgledom, jeste da sam, uz najbolja mesta, tik do bine, imala priliku da uhvatim celulit kod svake devojke, iako vežbaju satima. Lepota njihova je bez premca, ples je savršen, pokreti i koreografije su na svetskom nivou, izuzetno uigrane, nasmejane, našminkane.... ali celulit se i na njihovim zategnutim nogama video!
Inače, devojke su ušle u "Ginisa" po tome što podignu nogu 720 puta za trideset sekundi, i urade 60 špaga za isto to vreme!
Mulen ruž se nalazi u četvrti Monmartr (planina mučenika), boemskoj, koja je ime dobila po mučeništvu biskupa. Rimljani su dekapitirali biskupe jer nisu želeli da u hram dolaze hrišćani, a hram su sagradili za bogove. Na brdu ove četvrti, iznad sto metara, smeštena je bazilika Sacre Coeur (sakr ker=sveto srce), najviša tačka grada, sa velelepnim pogledom na ceo Pariz. Ulice i trgovi Monmartrea prepuni su slikara i slobodnih umetnika (među njima i dosta Srba) koji će vam, po povoljnoj ceni, izraditi vaš portret. Ovde su boravili i veliki umetnici, poput Pabla Pikasa,Van Goga, Salvadora Dalija- čiji se muzej nalazi nedaleko od bazilike.
Silazeći s brda zapazićete kafić u kom je snimljen film "Amelie".
Umorna, pokisla, sa crnim kišobrančićem u ruci, koji po ceni od pet eura možete kupiti na svakom ćošku, u svakoj trafici, odlazim u hotel i radujem se novom danu u kojem očekujem bar tračak sunca. Po povratku u hotel, zapažam da na terasama u centru, identičnim, inače, nema ispijanja kafe s komšijama, niti raširenog veša, kako se ne bi narušavao izgled grada.
Ko bi rekao da će kafa na vlastitoj terasi biti strogo kažnjavana?
Ustajem veoma rano jer ne želim da propustim lepote Pariza, i sa tefterom i fotoaparatom u ruci (a kišobranom u torbici) krećem ka nezaobilaznom Versaju-rezidenciji kraljeva Luja XIV, XV i XVI, sa 815 hektara parkova; građevina koju je skupo održavati zbog svoje pompeznosti, impozantnosti i veličine u kojoj je jednog trenutka bilo smešteno preko 6.000 ljudi, i koja svojim zelenilom, parkovima, cvećem, fontanama, odista odiše bogatstvom i vraća vas u ta davna vremena. Nekada su na tom mestu bile njive, kao i mlin koji je Luj XIII koristio za sklonište prilikom svog odlaska u lov. Vremenom je tu podignuta lovačka kuća a potom napravljen dvorac od cigle i kamena. Na izgradnji dvorca, ovakvog kakav je danas, radilo je 22 000 ljudi. Izgradnja Versaja završena je krajem 18.veka.
Najvažnija je Dvorana Ogledala (preko 300 ogledala) u kojoj je potpisan Versajski ugovor, kojim je i okončan Prvi svetski rat. Ogledala reflektuju sliku parka, a noću svetlost sveća. Od sala, tu je još i „Salon volovskih očiju“, „Herkulov salon“ i kraljičina spavaća soba. Iako raskošan, nije dvor idealno mesto za život. Mnogo prepreka, intriga, ljubavi, amorala, manjak privatnosti, loše grejanje, nedostatak vode....činili su da život na dvoru ne biva kao u bajci. U okviru Versaja, naićićete na manje dvorce, recimo onaj koji je Luj XV sagradio za svoju ljubavnicu Madam Pompadur.
Pravo s dvora, u mislima vraćena godinama unazad, gde na banketu nosim veoma dugu haljinu, hladim se lepezom i jedem neko voće dok zvanice prolaze kraj mene i klanjaju mi se, vraćam se u sadašnjicu i budim se, premorena, u metrou, gde u predgrađu,vožnje pola sata, odlazim da vidim i taj šarenoliki Diznilend, i gde ipak odlučujem da sednem na klupicu i posmatram Miki i Mini, voziće, šume, zamkove kao iz bajke, jer ne mogu da čekam nesnosne redove za svaku atrakciju!
Iako za najmlađe, čini mi se da ipak na starijima vidim veće oduševljenje i podmlađivanje u momentu.
Samo što nisam zaspala na klupici, kad sede Šilja do mene, valjda i on umoran, mahne mi i izmami mi osmeh. Jer, hteli - ne hteli, u Diznilendu će vam uvek neko izmamiti osmeh.
Odlazim da kupim skupe suvenire, imam dosta omladine u familiji, biću najbolja tetka, samo da odaberem pravi pokon u mnoštvu onoga što se nudi. Kako je lako zarađivati na deci! I sve je skupo,
Vraćam se tim istim metroom do grada, sedam u „Le Pre Catalan“ restoran, naručujem jagnjetinu u belom umaku i vino po preporuci konobara, iako sam možda mogla da za te pare džedžim ispred onog „Luj Vitona“ s početka priče.
Za romantične, tu je reka Sena i plovidba brodićima "batomuž", po simboličnoj ceni.
Na ulicama Pariza jedem kroasan (što znači polumesec) i svraćam u lanac poslastičarnica La Duree, po čuvene "makarone" penastog punjenja, u raznim bojama. Pakuju mi ih u kutijicu i nosim ih na poklon. Mislim da neću izdržati i da ću ih „smazati“ još na aerodromu.
Francuski šarm, radost življenja, gastronomija, skupocena i kvalitetna garderoba, prirodna okolina, sirevi, vina, očuvana arhitektura, francuska sela.....samo su neki od razloga da posetite ovaj prekrasan grad!
Ako zaboravimo na kišu, cene i neljubaznost, naravno!
Dala sam mu i drugu šansu, kao nekom tipu koji vas prvi put razočara pa vi ipak odete na kafu s njim. I naravno, imala sam pravo - Pariz je mirisao drugačije, odisao ženstvenošću, možda zato što je bilo toplije, ali taj pariski šik, iako preplavljen turistima, mogao se osetiti.
