Srpski doktor Haus, Aleksandar Gluhović, poput glumca iz istoimene serije, igra po svojim pravilima prepodne je specijalista opšte hirurgije, docent na medicinskom fakultetu i donedavno Načelnik urgentne hirurgije, popodne spasava živote na privatnoj klinici, a ostatak vremena skida beli mantil dovodeći adrenalin do maksimuma. Rekreativno se bavi biciklizmom, te je još kao klinac putovao na more verglajući pedale, vozi motor, pa mu nije strano da na neki kongres koji je udaljen 700 km otputuje svojim dvotočkašem, intenzivno trenira boks, kada je zbog operacije oka izgubio na fizičkoj kondiciji koju je povratio ovim sportom, gospodari nebom baveći se padobranstvom, a gotovo tri decenije je, inspirisan filmom „Top gun“,pilotirao, prethodno završivši školu rezervne oficirske avijacije. Obožava jahanje, ronjenje, tenis, gimnastiku, a odnedavno i jedri.
-Iako su mi roditelji lekari, medicina zapravo nikad nije bila moja istinska želja. Hteo sam da postanem vojni pilot u želji da pobedim strah od visine. Čak sam, trenirajući gimnastiku, imao bojazan kada bih se popeo na gredu. U vojsci sam bio padobranac, samo da bih postao pilot sportskih aviona. U aero-klubu u Somboru, dispanzer za plućne bolesti je tvrdio da deca s bronhijalnom astmom treba da što više vremena provode na visinama, pa sam tako došao na ideju da bismo mogli vinuti u nebo bolesnu dečicu, što smo i ostvarili.
Kako ste se ipak obreli u hirurgiji?
-Po završetku medicinskog fakulteta, volontirao sam u Somboru i prvi posao mi je bio u Hitnoj pomoći. Onda je došlo bombardovanje, mobilisali su me, otišao sam dole na Kosovo, kasnije sam dobio specijalizaciju u Somboru, gde sam radio na opštoj hirurgiji a vrlo brzo su neki čelni ljudi uvideli da prevazilazim nivo regionalne bolnice i da je vreme da pređem u Novi Sad na kliniku.
S obzirom na to da ste docent na katedri medicinskog fakulteta, a često ste i govornik na predavanjima o principima edukacije i promenama učenja, šta je to što najčešće savetujete svoje studente?
-Ne postoji univerzalan tip za uspeh i nikad nisam sreo dva lekara s istim putem. Jedini način da dosegnete uspeh jeste da tražite svoje mesto, da nikog ne slušate i nikog ne pratite. Svako ima svoju zvezdu vodilju. Budite originalni, kako ne biste bili u senci! Posvetite se sebi. Znanje vam niko neće nuditi. Zaključujem da nikad nismo imali bolje alate, a nikad lošije znanje, jer nam se sve svodi na prepoznavanje, sve nam je dostupno i svima su motiv pare.
Kako komentarišete alarmantni odlazak medicinskog osoblja za nekim boljim životom?
-Tužno je to; tri hirurga u koje je puno uloženo sam ispratio preko. Nisu želeli otići, ali su shvatili da svojim radom ne mogu obezbediti pristojan život. Iako sada žive komforno, tamo rade prozaične stvari. I mi profesori smo krivi – predajemo arhaično, ne pružamo dovoljno znanja ili ne umemo da ga prenesemo.
Ovaj novosadski Asklepije tvrdi da je dežurao kao manijak dok nije postao načelnik, da nije koristio slobodne dane, a da je sa više od 400 operacija godišnje, kojima je docnije samo povećavao broj, opravdao titulu najvrsnijeg hirurga, kada su laparoskopske operacije u pitanju. Koliko zaostajemo za svetom?
-Po informacijama nimalo, samo po sistemu i opremi. Sistem edukacije nam je žalostan, ne guramo dovoljno mlade ljude i uvek imamo taj famozni ekonomski momenat. LAPSERB je projekat Ministarstva zdravlja, u kojem nas šest hirurga u oblasti laparoskopske kolorentalne hirurgije besplatno pruža permanentno usavršavanje po evropskom programu, uz razvoj novih i prestižnih medicinskih procedura!
Iako su ga dočekali „na nož“ kada je postao načelnik, možda jer je bio i najmlađi, doktor Gluhović nastavio je raditi odgovorno svoj posao. Koliko su pacijenti zaista svesni Vaše odgovornosti?
-Suštinska stvar je komunikacija, za koju često nemamo vremena, procenjujući kako saopšititi lošu vest, kako dobru, kako ne biti previše optimističan ali ni pesimističan, od prvog kontakta do završetka lečenja koje često traje i do deset godina. Pacijent se retko žali na samo lečenje, svi smo mi svesni rizika, nego tek kad hirurg ulepšava stvarnost, kad postoji loša komunikacija, što je najteže naučiti, a neki nikad i ne nauče. Uvek moraš biti raspoložen za pacijenta, što je zahtevno, jer ljudi ne shvataju da nama nekad za jedno jutro prođe 50 pacijenata!
Kakvi su Novosađani kao pacijenti?
-Vrlo poslušni, savesni i vole da se vežu za svog doktora.
Od čega najviše oboljevaju iz Vaše oblasti?
-Od kamena u žučnoj kesi.
U sistemu poremećenih vrednosti, koliko lekarska etika trpi?
-Sama etika je visoka odgovornosti i puno lekara je posvećeno svom poslu, a opet, platama niko nije zadovoljan. Kad bismo živeli od njih, nijedan lekar ne bi imao decu, stoga svi nalazimo alternativne izvore prihoda. Da li je mito kada ti donesu 200 grama kafe? U našem narodu je običaj da se ljudi zahvale, a u Mađarskoj je to uveliko legalizovano i zna se koliko koji doktor košta. Kada bi naša država to uredno regulisala, eliminisali bismo korupciju. Da ne radim privatno, moja porodica bi trpela.
Kao da operacije nisu dovoljne, pa ste poželeli još malo ekstremizma u svom životu, nadahnjujući ga nesvakidašnjim hobijima.
-„Ploviti se mora, živeti nije neophodno.“ (Navigare necesse est, vivere non est necesse). Završio sam školu za skipere, a potom jedrilicom dugom 15 metara, plovio preko Atlantika – od Kanarskih ostrva do Kariba. Bilo je 76 brodova na utrci, a moj tim i ja smo bili jedanaesti. Kada osetite taj vetar u kosi i dodir s prirodom, shvatite koliko morate poštovati njene zakone i koliko smo mi zapravo sićušni, mali. Nas šestoro je plovilo tih mesec dana, uz vanredne situacije, gde konopci pucaju, gde imate strah kako ćete sami sa sobom, a onda se ispostavi, dok gledaš u duge i neverovatne talase od tri metra, ne vidiš obalu, niti druge brodove, samo ploviš i tražiš svoj vetar, da mi nikad nije bilo lepše sa samim sobom i da sam se pitao kako sam mogao da živim bez jedrenja. To isto pitanje sam postavio sebi poslednji put kada mi se pre godina rodio sin Mihajlo, koji baš danas dok mi vodimo intervju, slavi svoje punoletstvo.
I dok supruga Slađana čeka da ih povede na slavlje, jedno je sigurno - naš junak, kojeg ne drži mesto, doktor gladan avanture, mašta o nekoj novoj plovidbi okeanom ili letu kroz oblake, sa skalpelom u ruci, svestan da će ostaviti trag – u vodi, na nebu ili onaj od reza.
IZVOR
