Impresionistički slikar Klod Mone probudio je u njoj želju da upiše studije istorije umetnosti. Kada je prvi put ugledala njegova dela u čuvenom Metropolitenu, njen životni poziv bio je opredeljen. Doktorske studije završila je u Novom Sadu, a na mesto upravnice Galerije Matice srpske postavljena je pre gotovo deceniju. I za to vreme njena inovativnost je odjeknula toliko da je od ozbiljne muzejske institucije kreirala savremenu galeriju – mesto koje sada koristi modernu tehnologiju, ali i dalje čuva i prezentuje nacionalnu umetnost. Pored istraživanja iz oblasti svetske i nacionalne umetnosti XX veka, predavanja na FTN-u, članstva na Odeljenju za likovnu umetnost Matice srpske, trebalo bi nam još pregršt papira da nabrojimo sve titule Tijane Palkovljević Bugarski.
Sećate li se svog prvog dolaska, pre 18 godina, na mesto kustosa u Galeriju Matice srpske?
- Rado se sećam tog perioda jer sam ispunila svoj san. Za mladog istoričara umetnosti nema boljeg mesta za rad od ove ustanove, ali pamtim i da sam bila šokirana konzervativizmom, zatvorenošću institucije, koja je svakako bila rezultat tadašnje politike i otcepljenosti od evropske kulturne scene. Došla sam puna entuzijazma i susrela sam se sa čitavim nizom situacija koje ne mogu. Nismo imali internet, za početak! Za mene je to bio potpuni šok. Nezamislivo je i početi maštati o evropskoj saradnji, a nemati onovno sredstvo komunikacije XXI veka.
Ipak, svojim entuzijazmom uspeli ste da stvorite jednu od najuglednijih muzejskih ustanova u zemlji, i da to „ne može“ pretvorite u ono moguće. Kako?
-Upornošću, trudom, radom, snalažljivošću, energijom, i dokazivanjem upravo toga – da je odgovor „ne“ varijabilan i najizazovniji za srušiti.
Pošlo vam je za rukom da se što više okrenete javnosti, publici i od nje napravite verne posetioce. Jedna ste od retkih koja prati svetske trendove u koncepciji rada muzeja. Koliko kaskamo za svetom?
-Nimalo, jer imamo standarde, i u konzervaciji slika, izlaganju umetničkih dela, restauraciji, mi smo u svetskom duhu, jedino što je naša umetnost manje atraktivna širem krugu posetilaca, pa kaskamo u broju poseta i velikim izložbama koje su izuzetno skupe, što je za naše društvo neodrživo. Veliki muzeji imaju ulaznice 10 do 15 eura, a kod nas ona iznosi sto dinara. Ali smo aktivni učesnik života lokalne zajednice i time nadomestimo taj nedostatak. Bavimo se popularizacijom onoga što su istinske umetničke i kulturne vrednosti.
Nedavno ste organizovali izložbu „Percepcije. Žena po meri društva“, koja je trajala tri meseca, kroz bogat program nam prikazujući položaj žena u društvu, uz počasne gošće koje su dokazale da pomeraju granice tog društva. Jeste li vi jedna od njih?
-Uz opasnost da zvučim nadmeno, verujem da jesam. Zapravo, uloga ustanova kulture i ljudi koji su na njenim istaknutim položajima svakako treba da budu model kako stvari mogu da se promene, unaprede i budu drugačije i modernije. Zaista se trudim da odgovorim na sve izazove vremena u kojem živimo. Kada je krenula priča podrške ženama u povećanju nataliteta, mi smo smisleno pokrenuli program „Beba u galeriji“, želeći da pokažemo koliko ustanova kulture može doprineti jednom opštem problemu. U ovom projektu u potpunosti smo opremili prostor galerije za majke i bebice, flašicama, grejalicama, foteljom za dojenje, previjalicama, pelenama, pa tako mama može priuštiti sebi lep ugođaj, u čistom ambijentu, besplatno, plus organizujemo koncert za bebe svake prve subote u mesecu, u saradnji sa Beogradskom filharmonijom i NOMUS-om, pa mame kreativno provode vreme sa svojom decom, nisu izuzete iz kulture života, samo zbog toga što su rodile.
Ono što je neverovatno jeste činjenica da uvek imate nešto da ponudite, i zahvaljujući Vama koja ste naš „prozor u svet“, možemo da doživimo duh Pariza ili nekog drugog evropskog grada. Ipak, šta je to što Novosađane najviše privlači, u odnosu na strane turiste? Kada je galerija najposećenija?
-Roditelji vole koncerte, Novosađani obožavaju naše „Leto u vrtu“, koje organizujemo sa spomen-zbirkom Pavla Beljanskog i Poklon zbirkom Rajka Mamuzića, i već u maju nas zovu da pitaju kada ćemo početi sa edukativnim sadržajima i atraktivnim temama, dok strani turisti najviše uživaju u stalnoj postavci, još uvek fascinirani nivoom profesionalizma. Raduje me što ih je sve više i više.
Nosilac ste Ordena umetnosti i književnosti u rangu viteza, kojim vas je odlikovalo Ministarstvo kulture Francuske. Kakav je to osećaj posedovati tako prestižnu titulu?
-Moram priznati da sam bila iznenađena. Nagrade su uvek najlepši deo poslovnih karijera, a naročito mi je drago što je francusko ministarstvo primetilo da sam nešto dobro uradila na internacionalnom planu, multidisciplinarnoj saradnji, promociji kulturnog nasleđa. Decenijama sarađujemo sa francuskom, organizovali smo niz važnih akcija, programa, tako da je taj orden samo potvrda mog stvaralaštva i važna mi je. Biti vitez je privilegija, čast, ali i podstrek da moramo još raditi i biti još bolji.
S obzirom na pomenutu saradnju i obeležavanje 180 godina prijateljstva naše zemlje sa Francuskom, bliži se Mesec frankofonije. Da li opet možemo očekivati bogat kulturni program?
-Naravno, očekuju nas predavanja o kulturi, umetnosti, diplomatiji, projekcije filma i kreativno-edukativne radionice za decu i mlade.
Aktivno ste učestvovali u kreiranju Novog Sada kao Evropske prestonice kulture. Da li smo spremni da ponesemo tu titulu?
-Kao Predsednica Upravnog odbora fondacije „Novi Sad2021“, verujem da smo zaslužili. To jeste izazov za grad da pokaže svoje mogućnosti, a ujedno i dobar način da kulturu stavimo u epicentar dešavanja, čime bi se transformisala kulturna i umetnička scena grada.
Šta najviše volite da čitate?
-Uglavnom su to knjige iz istorije umetnosti, kulturne istorije i političke istorije. Trenutno čitam američki hit – knjigu Mišel Obame, koju mi je poslala kuma iz Amerike.
S tolikom predanošću ste posvećeni poslu, postoji li išta što ne volite da radite?
-Ne volim finansije i administraciju. Volim strategije, planove, stvaranje, a papirologija me užasava.
IZVOR
