Možda ste jutros ustali na levu nogu pa vam je zasmetao komšija koji je malo bučan ili vam je prekipela kafa, a verovatno ste shvatili da ste se uspavali, okasnili na posao i da pojma nemate kako ćete direktoru pred oči! I dok se mi svakog dana borimo s ljubavnim problemima, žaleći se na kišu koja je baš sad morala da padne, pitajući se zašto ne možemo da priuštimo one skupe cipele, jedno dete oboli od raka.
U sedam dana, jedno premine. Od istog zla. Po statistici.
A ima li veće tuge kada se onaj ko treba da trči po parku, ide u vrtić ili školu, igra se sa drugom decom, nađe na onkologiji, ni ne shvatajući da borba za život tek počinje, pa umesto da bira najnovije igračke, odlazi na terapije. Zahvaljujući ljudima plemenitog srca iz udruženja NURDOR, saznajemo da deca obolela od raka jesu veliki borci! Jesu nasmejana! Jesu raspoložena za igru! Jedan od njih, koji je preko hiljadu sati proveo u humanitarnim misijama, Novosađanin Goran Crnojević, po zanimanju diplomirani pravnik, umesto izlazaka i kafića, odabrao je da više od sedam godina ovoj deci izmamljuje osmehe.
Odakle ti uopšte ideja da se posvetiš radu sa decom?
Svesno sam želeo da nekome pomognem, a da to nisu institucije kojima svi nose pomoć. Odabrao sam NURDOR – nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka koje je, jedno od najboljih, najorganizovanijih i najtransparentnijih po pitanju aktivnosti, programa, radionica, savetovališta, edukacija, a sve u nadi da poboljšaju kvalitet lečenja i pruže potporu roditeljima.
Kako okolina gleda na tvoju misiju? Na kakve reakcije nailaziš?
Porodici i prijateljima u početku nisam ni rekao, dok mediji nisu počeli da se interesuju i objavljuju intervjue sa mnom. Sada su vrlo ponosni.
Pamtiš li prvi susret s decom?
Stajao sam po strani, prisustvujući nekoj priredbi i nemo posmatrao. Onda sam počeo da provodim vreme s njima i shvatio da su vrlo radosni, da vole igru, šalu i smeh. Nastojim da ih animiram, ali da ih kroz zabavu i edukujem. Naravno, sve zavisi od uzrasta deteta. Ali, i od njegove volje tog trena. Ako je, recimo, upravo došlo s terapije pa je neraspoloženo, sigurno ne možete očekivati da skače!
Koje to odlike treba da poseduje jedan volonter?
Pre ulaska u NURDOR, koji su veoma ozbiljno posvećeni timu ljudi koji će pustiti u dečiji svet, rade se edukacije i testovi na osnovu kojih se procenjuje za koju aktivnost je volonter sposoban. Na moju sreću, rezultat je pokazao da mogu da učestvujem u svim projektima, tako da se rado maskiram u omiljene dečije likove, pomažem oko organizacije događaja...
Koji su to projekti na kojima ste vredno radili?
„Kamp ljubavi i nade“ u Ivanjici jedan je od mnogobrojnih projekata, na kojem se okupljaju deca iz cele Srbije koja su prošla proces lečenja i s kojima po ceo dan imamo aktivnosti, organizovane radionice kreativne, sportske, psihološke, na kojima oni učestvuju u pevanju, crtanju, sportovima, plivanju, mačevanju... Zatim, „Vreme za šoljicu razgovora“ koji se održava na Hematoonkološkom odeljenju Dečije bolnice, gde volonteri provode vreme igrajući se i edukujući decu sa odeljenja, dok medicinsko osoblje, članovi NURDORA i psiholozi, daju podršku roditeljima kroz psihološka savetovanja, uz želju da im pruže odgovore na njihove nedoumice i olakšaju boravak na klinikama.
Imamo li deficit muških volontera?
Kada sam počinjao ovo svoje iskustvo, priznajem da sam jedan od retkih koji je muškog pola, volonter. Zašto je to tako, nisam siguran, a ne znam ni kako bih podigao svest o empatiji nekome ko je ne poseduje, ali me raduje podatak da nas je sve više.
Proveo si mnogo vremena s roditeljima obolele dečice. Da li je takva bitka ujedno i bitka za porodicu?
Ne biste verovali ako bih vam izneo podatak da se neke porodice ne drže zajedno u ovakvim životnim nedaćama, već, naprotiv, dolazi do raskola, svađa, nerazumevanja, a neretko se i porodice umešaju okrivljujući jedni druge za detetovu bolest. Kada pomislite da će ih to ujediniti, da će zajedničkim snagama prebroditi tegobu, baš to se ne desi.
Dobitnik si Novembarske povelje grada Novog Sada za humanost, kako gledaš na to što je neko zapazio tvoje sate i sate volontiranja i odlučio da te za to nagradi?
Ne volim medijsko eksponiranje, ali se uvek odazovem novinarima kada dobijem poziv, mislim da je to stvar kulture. Nagrada mi znači i hvala Gradu Novom Sadu na tome, što je pored toliko ljudi odobreno da baš ja budem taj koji će dobiti značajnu povelju, ali meni su draži osmesi dece i njihove nagrade koje mi sami naprave, najiskrenije. Jednom sam bio „najkralj“ i kada ti oni, onako iskreno i čiste duše, bez trunke zlobe u sebi, dodele tako nešto, shvataš da su ti sve druge titule manje važne!
