Proteklih godina često možete čuti kako je jedina lepa stvar na fakultetima to što se mladi mogu otisnuti u svet, upoznati američku kulturu, usavršiti engleski jezik, mnogo proputovati, još više raditi, ali i zaraditi, a sve to zahvaljujući programu “Work and Travel, aktuelnom međ studentima bezmalo deset godina. Ovaj program privukao je i Iliju Blagojevića, studenta treće godine Visoke poslovne škole strukovnih studija, koji je meseca maja prošle godine rešio da pozajmi novac, ni manje-ni više no od roditelja, te da leto provede radno, u nameri da, pored druženja, putovanja, zaradi i tako pokaže porodici da će im ušteđevinu vratiti za samo par meseci, kao i da je omladina voljna da radi, ali da u Srbiji nema priliku za to. Čarobni svet Amerike gledao je samo na filmovima, i čitajući tek po koju literaturu u nameri da što bolje savlada jezik, a strah od dobijanja vize nije ni njega zaobišao. Ipak, kada je prošao sve neophodne testove i kontrole, i kada je najzad dobio vizu, ostalo je samo da se spakuje i da ga porodica isprati na dalek put.
Kako je izgledao tvoj odlazak iz Srbije i dolazak na nepoznat teren?
-Imao sam malu tremu od nepoznatog, ali nisam sumnjao da li ću se snaći, zato što sam vredan, imam svoje radne navike koje su mi roditelji usadili od davnina, čak sam i njima pomagao kada nisam imao obaveze na fakultetu, tako da mi nijedna vrsta posla nije strana. Ako ste lenji, onda ćete uvek naći neku zamerku. Otprilike sam, iz iskustva mojih kolega koji su dolazili prethodnih godina, znao šta me čeka i na to sam bio spreman. Ja sam, zapravo, jedva čekao da počnem da radim, koliko god to zvučalo suludo. Let je trajao veoma dugo, ali sam imao odlično društvo, bilo je tu mnogo studenata, svi smo krenuli s istim ciljem – u potrazi za boljem, tako da je onda sve nekako delovalo lakše.
U kom gradu radiš i koja su tvoja zaduženja?
-Trenutno radim u jednom porodičnom hotelu kao houseman, što znači da spremam sobe, prevozim kofere gostiju od hotela do marine, jer je u pitanju mesto gde je zabranjena vožnja automobilima. Ovde je jedino prevozno sredstvo -bicikl. Radni dan mi počinje u 10h a završava se u 16h, tako da stižem da se naspavam. Mesto je Mackinac Island (Makino Ajland), Mičigen. Ovde ima svega 500 stanovnika. Inače sam prošle godine radio na istom ovom ostrvu, praveći fadž.
Šta je fadž?
-To ti je jedna vrsta slatkiša koja je veoma popularna na ostrvu i koju rado jedu meštani. Kuva se šećer, mleko i čokolada i onda se stavlja na sto. Uz pomoć alata se pravi oblik poput naših štrudli, seče se i poslužuje. Veoma se jednostavno pravi i ukusno je. Toliko sam toga pojeo da meni više ne prija (smeh).
Koje su to lepote mesta u kom živiš, a da ih Srbija nema?
-Ne samo ovo mesto, nego Amerika uopšteno, ima neverovatne lepote. Upoznajem nove ljude, različite kulture, učim jezike, širim vidike, učim da budem bolji čovek, da ne vršim diskriminaciju, da prihvatim svakog, učim da smo svi različiti i da svi imamo drugačije poglede na svet. Ovde ima mnogo studenata iz raznih krajeva sveta i sa svakim mogu da pričam o raznim temama. LJudi nisu “zatucani” i puni predrasuda, ne gledaju vas kako ste se obukli, nije im važno koji ste fakultet završili, ne druže se s vama zbog novca… Mnogo sam se osamostalio, a bogami, naučio sam i kako da rukovodim novcem. Ranije bih sve što zaradim “spiskao” preko noći, uglavnom na društvo, a sada odlično znam da čuvam i štedim za neka lepa putovanja koja će mi na kraju najviše značiti. Ne ulažem u garderobu ili besna kola, već upravo u ta putovanja na kojima srećem divne ljude. E, to je bogatstvo.
Gde si sve to putovao?
-Obišao sam ceo Mičigen i Njujork, uzduž i popreko, a ove godine ću otići na Karibe. Jedva čekam! Ovaj posao mi pruža mogućnost da zaradim i ostvarim svoje snove, da vidim svet iz nekog lepšeg ugla! Ovo ostrvo je malo, mirno i prelepo, ali ja se ne vezujem i zato želim još da vidim sveta!
Kako provodiš svoje slobodno vreme?
-Uglavnom “čavrljajući” s porodicom putem skajpa, ili u obilasku mesta biciklom, treniram, družim se sa ostalim studentima, razmenjujemo iskustva, idemo na bazen, a nadam se da mama neće pročitati ovo – pijem pivo i tako se relaksiram (smeh). Imam tu sreću da radim s divnim menadžerima – Blankom i Davidom Prentler, koji me gledaju kao njihovog sina, mnogo mi pomažu, i ja sam im na tome beskrajno zahvalan. Imati nekog poput familije, kome možeš da se obratiš za pomoć kada si udaljen od svoje, veliki je dar. Oni cene što sam vredan radnik, a to što su me zvali da opet dođem kod njih, samo potvrđuje naš odličan odnos.
Kada te neko sluša, pomisli kako ti baš ništa ne fali. Ima li nečeg da ti nedostaje iz Srbije?
-Iskreno, moja mama kojoj znam da razdvojenost najteže pada, otac, s kojim sam voleo da radim i da mu pomažem na poslu, sestra, kojoj moram da se odužim za sve jednim dobrim šopingom i naša kuca. Naravno, tu su i baka, deke, uja, prijatelji, ali nešto konkretnije – ne! Ovde imam sve, zaista.
Koje planove kuješ za budućnost?
-Voleo bih da ostanem ovde jer je ovo stvarno obećana zemlja, pruža ti mogućnost da zaradiš dovoljno za sve ono što želiš sebi da priuštiš, i tvoj rad se ne svodi samo na plaćanje računa. Mislim da sam mnogo obogatio svoj život ovim odlaskom i voleo bih da nastavim tim tempom. Moj rad me je doveo ovde, a da li bih to mogao u Srbiji?
Ako još neko od Novosađana želi da se otisne u “beli svet” preko ovog programa, šta bi mu preporučio?
-Definitivno da pakuje kofere! Da proba! Uložen novac svakako će vratiti i neće se pokajati! Kada jednom testirate sebe na ovaj način, shvatićete da monotoniju i sivilo dosadnog studentskog života uvek možete zameniti lepšom stranom, ukoliko ste vredni i željni putovanja! Ovo je nešto najlepše što mi se desilo u životu!
Autor i foto: Nikea Vučetić, NsHronika.rs
IZVOR
