Jedna portugalska poslovica kaže: “Kako vino ulazi, tako reči izlaze“, a iz usta Ljubice Radan, enologa, somelijera, vinopije, proizvođača vina, svetskog putnika, najviše izlaze reči, sa žarom, o vinu – božanskom piću za koje je Bela Hamvaš govorio da su “salto mortale ateizma“. Koliko ima istine u vinu i šta je to tako specifično u ovom napitku, pokušala sam da odgonetnem u razgovoru sa ovom mladom damom plavih očiju iz koje isijava opčinjenost ukusom i mirisom vina. Uz oca koji je otvorio mali podrum za rinfuznu prodaju, još dok je Ljubica bila osnovac, iako nestručan za tu vrstu ljubavi, kao ekonomista, zavolela je vinsku kulturu, ni ne sluteći da će je put odvesti u volšebni vinski svet. Kao gimnazijalka, koju je mama na vreme upozorila da treba da razmišlja o studijama, i uz jednog školskog druga koji je rešio da bude student poljoprivrednog fakulteta, Ljubici je sinulo da mu se pridruži. I nije pogrešila! Tako je zavolela voćarstvo i vinogradarstvo. Nakon završenog fakulteta i rada na istom, po preporuci kolege “po čaši” Vladana Nikolića, odlazi u Čile radi usavršavanja, zaljubljuje se u ovu zemlju, što joj predstavlja idilično iskustvo koje će kasnije primeniti na proizvodnju vina u saradnji sa vinarijom “Trs” iz Iloka.
Šta je najvažnije za proizvodnju dobrog vina?
-Vinogradarstvo bez vinarstva ne može, i obrnuto. Vrlo je važno dobro poznavati proizvodnju grožđa, jer od loše sirovine dobro vino ne može da se proizvede. Ako ne znaš proizvesti dobro grožđe, badava ti što si odličan tehnolog. Neophodno je sunce, kiša u određenim periodima, adekvatne agro mere i zaštita loze od štetočina i bolesti. To je kompleksan proces, treba znati da ne zavisi sve od čoveka nego i od klimatskih uslova. Vi nikad niste sigurni kakva će vam godina biti. Ali to je dobar izazov, zato što je svaka godina drugačija i nama koji se bavimo proizvodnjom vina, nikad nije dosadno.
Sećaš li se svoje prve čaše vina koju si okusila?
-Naravno, baš sa ocem sam probala neko crveno vino, iako nisam bila punoletna, i sećam se da mi je bilo teško da ga pijem. Ali kada smo nakon toga letovali u Ulcinju, probala sam “Vranac” i ukus mi je bio izuzetno slatkast, gorkast, sa lepim kiselinama, pa iako par gutljaja uzeh samo, pamtim da sam uživala.
Koje vino danas piješ i rado preporučuješ?
-Sva vina pijem! Preferiram suva, ne slatka. Volim penušavce. Uglavnom su to bela vina, iz razloga što su mi nekako lakša pa mogu i bez hrane da ih popijem. Ako je sedeljka u pitanju, bez večere, uvek bih odabrala “Rose” ili belo, ali volim i dobra crvena vina.
Kako ih zapravo biraš?
-Svako vino mora da ima karakter. I to je suština. Kao kod ljudi. Ako je ono bezlično, ako ja nemam šta da pričam sa tom osobom, tako gledam i na vino. Popiću ga, ali bez emocije. Zaboraviću ga. Vino mora biti karakterno, mora ostaviti utisak na mene i primamiti me nečim. Da li je to miris, ukus, punoća, trajnost, šta god. Vino je hrana i ono ima svoju priču!
Zašto je dobro piti vino?
-Zbog osećaja blaženstva, zbog toga što psihički ljude opušta, zato što ima pozitivnu stranu, što je i naučno dokazano, u smislu medicine: čaša do dve vina doprinosi imunitetu organizma, utiče dobro na krvne sudove, na disajne organe, iz čega proizlazi da je higijensko piće. Crveno vino ima mnogo više fenolnih jedinjenja koji su dobri za krv. Zato se smatra da je ono zdravije od belog.
Česta je rasprava na temu: da li je pravilno reći crno ili crveno vino. Možeš li nam pojasniti?
-U našem narodu crno, odomaćeno vino, godinama se izgovara tako, to je termin koji smo usvojili od davnina, ali crveno je postalo popularno od kada je krenula moda ispijanja, pod velikim uticajem zapada koji izgovaraju “red wine”, ili Francuza koji kažu “ruž”, ili Nemaca – “rot wine”. Međutim, Španci i Amerikanci kažu “tinto vino” (crno vino, prim.prev). Tako da se mogu izgovarati oba termina i oko toga ne treba praviti polemiku. Ako vas neko ispravi, znajte da je juče počeo da pije vino.
Za one koji ne znaju, da li bi želela da nam objasniš razliku između somelijera i enologa, s obzirom na to da si nosilac obe funkcije?
-Somelijeri su osobe koje su praktično jako dobro obučeni konobari. Njihovo radno mesto je najčešće u restoranima gde kreiraju vinsku kartu, pomažu gostima u odabiru vina, sarađuju sa šefom kuhinje. Enolog je tehnolog za vino, odgovoran za proizvodnju. I jedni i drugi moraju biti odlični poznavaoci vina, znajući šta je kvalitet i šta je najbolje.
Iako prilikom intervjua nije naručila piće o kom govori sa neverovatnom strašću, Ljubica je nastavila priču o tome kako je dogradila svoje znanje, ali i napredovala na svom ličnom razvoju, time što je pored završenog fakulteta, iskustva u radu, obučena i na kursu za somelijere u Beogradu, kako bi joj to pomoglo da vidi vino sa “komercijalne” strane, a potom i na naprednom nivou u najboljoj vinskoj školi na svetu, stacioniranoj u Londonu, ulažući u sebe s namerom da potvrdi da ono što radi, radi najbolje! Upitala sam je kako bi nagovorila mene koja nikad nisam popila kap alkohola, da se opredelim baš za ovaj božanski napitak.
“Počela bih s nekim polusuvim ili poluslatkim vinom, aromatičnim, muskatnim. Onda bih ti objasnila šta treba da osetiš, servirajući ga uz neko predjelo ili slatkiš, ili sir, zavisi. Naučila bih te kako da ga probaš i mislim da bih uspela u tome“, tvrdi ova zanosna plavuša koja, čvrsto verujem, “opija” već stavom i likom. Na pitanje koliko boca ima u svom domu, kaže veoma malo jer ga troši, možda dva kartona, a i za čuvanje mora postojati adekvatna prostorija bez visoke vlažnosti, mračna.
Pričaj mi više o tvojoj vinskoj školi.
-Već četvrtu godinu zaredom, u Sremskim Karlovcima, “Meki i Medini” vinogradarstva, Udruženje asocijacija somelijera vinara i vinogradara, čiji sam ja predsednik, organizuje obuke za ljubitelje vina, s ciljem da se vinska kultura širi, jer uz pijenje vina može se naučiti i kultura ponašanja, a jedno bez drugog ne idu. Namera nam je da podignemo celu vinsku scenu na najviši nivo. Škola je otvorenog uma, čak i za nepoznavaoce! Imam lepu saradnju sa vinarijom “Bajilo” u kojoj se kurs održava, i sa opštinom Sremski Karlovci. Mnogo je zainteresovanih, a među njima su studenti tehnolozi, studenti turizmolozi, lekari, advokati, konobari…. Iako smo svih različitih karaktera i godišta, nas vino prosto spaja i tokom trajanja kursa svi smo kao jedno! To je još jedan odgovor na tvoje pitanje zašto je dobro piti vino!
Kako muški pol gleda na tvoj odabir posla?
-Jako dobro, moram priznati. Ja imam partnera, pa ne obraćam pažnju, ali muškarci se oduševe jer je to vrlo izazovno, sofisticirano i damski. Retke su žene u ovom poslu.
Kako se pravilno proba vino u restoranu, u čemu je caka s mirisanjem i vrtenjem čaše?
-Treba proveriti da li je boca koju je konobar otvorio ispravna. Miris na čepu, oksidacija, utiču na promenu vina koje je “živo”, samim tim sklono je degradaciji… ono mora imati specifičan miris za određenu sortu. Mora imati zdrav vinski miris. Sve se da naučiti kroz degustaciju i obuke. Onda se “vrti” čaša kako bi se oslobodili mirisa, jer ono u kontaktu sa vazduhom pušta arome i lako možete osetiti ispravnost vina. Naravno, ima puno laika koji nemaju pojma šta rade, zato im savetujem da dođu na kurs gde ću im objasniti i naučiti ih da uživaju da im vino ne bude ni kiselo, ni gorko, ni trpko, nego baš onakvo kakvo treba da bude!
Da li kaskamo za svetom po kvalitetu vina?
-Naše vinarije, iole modernije, imaju dobru opremu, tehnološka sredstva koja se koriste u proizvodnji, moderne zasade vinograda, tako da ne zaostajemo, kao ni u znanju, jedino što fali jeste da vino postane brend Srbije, uz rakiju, što znači da treba zakonodavnu priču zaokružiti. Od vina treba napraviti kulturu jer mi imamo jako dugu tradiciju proizvodnje vina, ne u smislu količine nego po svojim sortama. Mi na vinskoj mapi jesmo prepoznatljivi u svetu, i na inostranim takmičenjima osvajamo nagrade, tj. vinari među kojima su: “Kiš”, “Zvonko Bogdan”, “Radovanović”, “Aleksandrović”, “Kovačević” i mnogi drugi, ne bih želela nekog da izostavim.
Svake godine učestvuješ na regionalnoj konferenciji o hrani “Food talk”, koju organizuje Color press grupa, a takođe si bila panelista i na “InterFest-u”, festivalu vina koji je nedavno završen. Kakve utiske nosiš sa ovih događaja?
-Smatram da su odlična prilika da se narodu približi vinska kultura. Na “Food talk-u” mi je interesantna koncepcija gde se sve bazira na druženju, s akcentom na priči o hranu i vinu, i nikad mi nije dosadno, rado se odazivam da budem moderator, jer uvek je dobro upoznati se sa novinama u vinskom svetu, a na “InterFestu” smo imali panel koji je više stručan i predavački, i veoma sam zadovoljna odzivom.
Koliko se Novosađani rado odluče da naruče vino u izlasku, imaš li neki podatak?
-Mislim da je mali procenat. Ne znam šta je razlog tome. Ja na sve načine nastojim da animiram ljude, pa čak, povrh kursa, držim i trodnevne obuke gde se zainteresovani za vrlo kratko vreme mogu opredeliti da postanu pravi ljubitelji i poznavaoci vina, edukovani.
Imaš li poruku za svoje sugrađane?
-Opustite se, ponašajte se u skladu sa samim sobom, pustite gradske priče, slušajte svoje srce i naravno – pijte vino. In vino veritas. Živeli!
Autor: Nikea Vučetić, NsHronika.rs
IZVOR
