Za ptice se oduvek verovalo da imaju magična svojstva i da su jedinstvena veza između zemlje i neba, čoveka i prirode. No, ni sve ptice nisu iste. Soko je od davnina fascinirao čoveka, što svojom lepotom, oštroumnošću, letom, vidom, što neustrašivošću, specifičnom naravi i neverovatnom brzinom. Zbog toga su ptice nekad mogli posedovati samo pripadnici aristokratije na dvoru, dok se kod nas smatra da su Nemanjići bili sokolari, što ne čudi – viteštvo, snaga, borba, spretnost – sve su to odlike sokola. Spominju se u srpskim narodnim pesmama, javljaju se kao simbol na ornamentima i novcu, a smatrani su i vrlo skupim i cenjenim poklonom.
Rastući u Titelu, jedan dečak bio je veliki ljubitelj životinja i prirode, naročito letača, pa bi u malom ritu na salašu posmatrao krišom ljude koji su se bavili odgojem i dresurom sitnih ptica pevačica, te je tako zavoleo ovaj egzotični hobi. On je Milan Vučković, savršeni poznavalac ptica, a zbog svog retkog i nesvakidašnjeg sporta, navešće vas da zavolite ta savršena stvorenja, kako tvrdi ovaj sokolar.
Šta zapravo znači biti sokolar?
-Sokolar nije neko ko zgrabi pticu, dresira je i pusti u nebo. To čak nije ni hobi, no čista ljubav. To je stil življenja. Pasija. Svakodnevna briga o tim neverovatnim stvorenjima, dresura, predanost, poznavanje njihovog načina života, relacija između čoveka i ptice, potkovanost o sociologiji i psihologiji ptica, odnos pun razumevanja, koji je ravnopravan, jer soko ne trpi autoritet, znanje o njihovim promenama u ponašanju, govori vam da to nije samo veština koja se da naučiti, već osećaj.
Hoćete nam reći da i ptice imaju svoj karakter?
-Naravno! Svaka ptica ima svoj temperament! Kod kuće imam Milanku, hibrida stepskog i severnog sokola, i ona je snažna, pitoma i inteligentna. Taj pogled, perje, boja oka – savršeno biće! Milanka je deo moje porodice. Znate, dobar sokolar može imati samo jednu pticu. Ona zahteva posvećenost, vreme, trud, rad i brigu, minimum tri sata dnevno tokom cele godine. Tu niko ne može da me odmeni. Ptica veruje samo jednom čoveku. I priznaje samo jednog gazdu.
Milan objašnjava da mora poznavati slobodan duh ptice i da se najčešće s njom igra nadmudrivanja; one mogu osetiti koliko je nervozan, stoga su mu strpljenje i smirenost glavne veštine. Pticu uči da lovi, simulirajući mamac u koji stavlja žito ili pak veže komadić mesa. Zanimalo nas je šta je neophodna oprema za jednog sokolara.
-U Turskoj je sokolarstvo vrlo cenjeno i skupo, a kod nas nemate pomagala, stoga sam počeo pre više od decenije da proizvodim opremu od kože koju prodajem najčešće stranim kupcima. To su torbe od vrlo kvalitetne goveđe kože, iako priznajem da je jelenska najbolja, s obzirom na to da je neprobojna, gusta i mekana. Torbe su tradicionalne, ukrašene ornamentima iz prirode, i veoma unikatne. Nikad nisam napravio dve identične. Povrh toga, sokolarima su krucijalne rukavice, kaiš, mamac, zvona, kapica...
Da li je sokolarstvo zaista najhumaniji način lova?
-Istina je! Ne koristim otrov ni oružje, a ptice čiste prirodu od geneteskog škarta. Sve se posmatra kroz taj lov a teško je neukima objasniti da ja nisam lovac! Veoma žalim što niko ne prepoznaje važnost sokolarstva i ovim putem apelujem na državne organe da čuju i naše priče, iako nas je prilično mali broj u zemlji. Šteta je, nadamo se da ću probuditi svest o sokolarstvu, tradiciji, prirodi.....
Imate vešte ruke, umetnik ste u duši pa, pored sokolarstva, umete da napravite skulpturu lava od snega.
-Čistio sam ulicu pretpranu snegom, pa sam odlučio da se zanimam i zabavim; uzeo sam kuhinjski nož i za pola sata isklesao lava, a radost na dečjim licima je trajala daleko duže.
