Uzoran otac, još uzorniji suprug, popularni tviteraš, iako tu kategoriju ne voli, jer smatra da ljudima brzo dosadiš, po struci advokat, što, po njegovom objašnjenju, znači da živi od reči, što izgovorenih, što onih neizgovorenih.
ognjen
Boem, romantik, „sklapač“ slova koja je pretočio u svoje prvo „čedo“ – roman „Šetač u stroju“. Za sebe kaže da je pisac u pokušaju, ali nakon pročitane knjige, jedno je sigurno – Ognjen Avlijaš napisao je lektiru za život. Iako stilom podseća na neprikosnovenog Balaševića, kako odmičete s čitanjem, uvidećete da zapravo pisac daje posebnu notu i da se njegova bosanska autentičnost i te kako oseti.
A knjiga nas vraća u Beograd, u 1996. godinu, na proteste održane zbog krađe na lokalnim izborima, koji su obeležile pištaljke i kordoni policije. I dok je neko krao glasove, jedna Hana, studentkinja žurnalistike, ukrala je srce mladom policajcu. Pun intriga, ljubavi, zapleta, prijateljstva, borbe za neko bolje sutra, roman predstavlja autorov ponos što je bio živi svedok demonstracija i njegovu želju da one ostanu deo kolektivne srpske svesti.
Na pitanje kako bi uporedio tadašnju omladinu koja je uspela da se udruži bez društvenih mreža (Fejzbuk, Tviter, Instagram) i današnju koja, čini se, nekako najviše samo „laje“ putem istih tih mreža, Ognjen objašnjava:
„Svet je postao jedno globalno selo, i u svaki deo njega možemo dospeti klikom miša. Iako nisam ljubitelj teorija zavere, ne možemo negirati činjenicu da zbog „pametnih mašina“ gubimo „misleće ljude“. Baš zato ne mogu da postavim paralelu između moje i današnjih generacija. Zovite me optimistom, ali ja verujem u srpsku mladost i sve što ona nosi. Iako smatram da mladi jesu konformisti, i naravno da sam ljut jer ne čitaju ili čitaju formu kratkog sadržaja, ali moramo im odati priznanje da su mladi iz Srbije i okruženja i na tim društvenim mrežama inventivniji od svojih vršnjaka. Ono što moramo staviti pred sebe kao ultimativni zadatak, jeste, da ih ne potrošimo. Bojim se da je vek koji je iza nas, u toj meri genetski osakatio narod, da mi više nemamo prava na grešku“, objašnjava Ognjen a mi ga pitamo kako je nastala knjiga, i zašto baš sada, nakon toliko vremena?
„Sasvim slučajno! Napisao sam prvu rečenicu iz romana kao status na FB i video pozitivnu reakciju ljudi. Pisao sam je osam godina. Knjiga je segmentarno autobiografska, ali ne po događajima već po likovima. U njoj su svi moji prijatelji, sa svim manama i vrlinama”, kaže ovaj naočit Sarajlija, koji se pravničkim znanjem potkovao u Beogradu, advokatsku kancelariju otvorio u Bijeljini, pa ipak voli miris provincije, i jedno seoce u koje je zaljubljen, kojem hrli kada poželi da nađe mir.
„Selo se zove Glogovac i svaki slobodan trenutak provodim tamo. Fizičkim radom se praznim, mirišem zemlju nakon oranja, igram se sa psima, sadim voćke i uživam sa svojom porodicom koju čine supruga Sandra, i ćerke Sara i Olga. Odlaskom na selo čini mi se da se vraćamo sebi. Ljudi su nastali u prirodi. Ona je deo nas. Moramo joj se vraćati, da bismo ostali ljudi, a ne mašine”, zaključuje Avlijaš.
Iako se od advokata očekuje britak jezik i oštar um, utkana je i romantična crta koju Ognjen poseduje, i koja se lako da uočiti u knjizi.
„Ja sam nesrećna i vazda emotivna razrušena riba, u horoskopu. Jedna sam ličnost dok radim, gde zaista nema mesta emocijama, a sasvim druga s ljudima s kojima se privatno družim. Mnogi bi rekli da sam podvojena ličnost. A ja bih rekao da svi mi imamo neke prikrivene delove koje čuvamo samo za sebe”, priznaje Ognjen, a mi se pitamo gde nastaju slova koja tako olako niže na papir, poput perli na kaučuku. Knjiga je pitka i lagano štivo, stiče se dojam da je tim ritmom i pisana.
„Slova nastaju u radnoj sobi, obično uz vino. Supruga baš ne voli dok pišem, jer tada ona pegla, kako bi mi pravila društvo do duboko u noć”, kaže s osmehom Avlijaš koji u jednom delu knjige, u vrlo lepom kontekstu, opisuje Vojvodinu, ističući da voli njenu smirenost i blagu depresivnost koju ravnica nosi.
Živeći u Vršcu jedan izvesni period, zavoleo je njenu hranu, vino, a najviše ljude. Kaže da oni koji tu žive, imaju dušu. I on je to osetio. Tu dušu lako prenosi i na svoje likove. Pitamo ga ko je Hana, glavna junakinja romana, da li je stvarna ili izmišljena, i da li danas postoje devojke poput nje?
„Hana je elita Srbije, sa kojom je srednji sloj Srbije (u mom romanu Duka) opčinjen, u nju zaljubljen, odan, bezpogovorno. Za to vreme, i o eliti, i o srednjem sloju vodi računa prost narod, neretko se za njih žrtvujući. Eto, to je Hana”, jednostavno a slikovito pojašnjava Ognjen Avlijaš, autor knjige „Šetač u stroju“ koju obavezno treba imati u svojim rukama, do neke naredne, koju nam je obećao pisac iz nehata, ističući da se najbolje piše perom zabodenim u srce.
IZVOR
