Ona bez problema može da gaca po snegu s ogromnim stalkom za kameru, u ruci, koji teži nekoliko kilograma, kao što može da se bez po muke pobije u ringu, da se druži s klincima, da zastane na ulici kako bi prozborila po koju s pripadnicama treće dobi čija je miljenica, da učestvuje u humanitarnim akcijama, da se pojavi na licu mesta saobraćajne nezgode čak pre policije ili da vas svako jutro s osmehom pozdravi sa TV Prva. Ko je Sandra Zekić?
-Kao devojčica koja je pisala pesmice i za to bila nagrađivana, logično je bilo da upišem žurnalistiku, koja tada nije postojala u Novom Sadu, te sam se opredelila za Pravni fakultet, unutrašnje poslove, kako bih bila bliža majci i baki u Zrenjaninu koja mi je obeležila detinjstvo. Premda mi je žao što sam ostavila četiri ispita još do kraja da čame, mene je put odveo na TV Panoniju gde sam radila emisiju crne hronike „Rotacija“, bez totalnog iskustva. Tu sam se kalila, ali se i svega nagledala – dežurala sam s policajcima, s kojima sam i danas ostala dobar prijatelj, igrala šah, pratila fudbal, uplaćivala kladionicu, čekajući celu noć da se nešto izazovno desi kako bismo kamerman i ja snimili prilog. Posle svih tih žrtava, prosutog mozga na putu, lokvi krvi, stradanja, spektakularnih hapšenja, ekskluzivnih odlazaka na mesta izvršenja krivičnih dela, prebacila sam se na drugu televiziju na kojoj sam vodila jutarnji i popodnevni program, a potom je usledio prelazak na TV Prva.
Godinama si dopisnik iz Novog Sada, gledamo te u raznim izdanjima, izveštavaš nas o različitim događajima, šta je to najzanimljivije u tvom poslu?
-Dopisništvo je nešto u šta se odmah zaljubiš. Najinteresantnije je što nijedan dan nije isti i što je svaki priča za sebe. Kada radim „žive“ emisije nikad ne mogu tvrditi šta se može dogoditi. Čak i kada je dan naizgled običan, on se pretvori u živopisne, uzbudljive situacije. Ono što sa sigurnošću znam jeste da me je ovaj posao, koliko god stresan i naporan bio, nagradio divnim ljudima.
Koja priča je za tebe bila najpotresnija?
-Definitivno ona o maloj Tijani Jurić. Bila sam međ prvim novinarima kada je nestala, danima smo je tražili i dugo nisam mogla da se oporavim. I danas mi budi jezu kad se svega setim.
Na osnovu čega biraš šta ćeš nam prezentovati?
-Verovali ili ne, vesti same dolaze do mene. Često mi pišu na društvenim mrežama. Obožavam kada negde ima dece, ali i penzionera – njima sam omiljeno lice. Naravno, neizostavne su humanitarne akcije, jer ako moj glas može da se daleko čuje, vikaću koliko treba!
Vesela, dinamična, iako prilično neuhvatljiva za razgovor, Sandra ističe da voli ljudsku kreativnost, i često je takve priče potaknu da o njima napravi prilog. Uvek se ranije ušunja na teren kako bi se upoznala s akterima reportaže, pa joj lako uspeva da ostavi trag poverenja. Iako tvrdi da je po 20 sati na ulici, i da bi volela da dan traje 30 sati, pitamo je koliko je teško danas biti novinar u Srbiji?
-Jako teško! Nikada nećemo biti dovoljno plaćeni, iako prva vest nema cenu. Ali, ja ću uvek naći put da svoju zanimljivu priču ispričam.
Za intervju s ovom harizmatičnom devojkom nisam se pripremala. Ona je o svom poslu verglala 300 na sat, s toliko ljubavi i emocija, strastveno, posvećeno, inspirisano, zadovoljno, a kaže da se ni sama ne priprema za svoje nastupe pred kamerama, i da je upravo to onaj ključni faktor koji gledaoci vole kod nje – spontanost, srdačnost, otvorenost, iskrenost, harizmatičnost, neopterećenost šminkom i elokventnost. A publika to oseti. U gradu, a naročito u njenom komšiluku svedok sam da je prepoznaju, i naš razgovor nekoliko puta biva prekidan kako bi pozdravili ovo dopadljivo lice. Svima je Sandra uzvratila ljubazno i sa smeškom – onim toplim, kojim vas obasja poput zračka sunca u mrkom tunelu.
Kako tako milo lice može da dominira međ konopcima u ringu, koristeći pesnice, lijući znoj, neretko i krv, s pocepanom usnom ili razbijenom arkadom?
-Od 2014. godine se profesionalno bavim boksom. Prvo sam želela da skinem 21 kilu viška, tipično ženski, odradila prvi meč, uzela zlatnu medalju na državnom prvenstvu i onda prosto nastavila, otkivajući crtu za koju nisam ni znala da posedujem – neizmernu ljubav prema ovoj vrsti sporta, s tim što sam vremenom s kik-boksa prešla na savate boks. Boks mi je doneo mnogo sjajnih medalja, dalekih putovanja i divnih prijatelja, a nije mi doneo ni dinara. Ne žalim, danas ga samo rekreativno treniram. Naučio me je da ne znam za nemoguće. Nikad ne odustajem! Ako me pitaš ima li diskriminacije – da, naročito se muškarci uplaše kada saznaju da sam profesionalna bokserka, supovac, dugogodišnja novinarka, humanitarac, i baš šteta, jer nikad ne stignu da otkriju koliko dobro kuvam, volim decu, životinje i ljude generalno.
Alfa ženka Sandra, inicijator svih lepih stvari u svom životu, uz neizostavni osmeh kaže da se nada kako će se pojaviti neko ko će biti inicijator ljubavi, a do tada ovo divno stvorenje puno energije željno očekujemo s nekim novim životnim pričama – onim od kojih se naježiš, nasmeješ, obraduješ, zadrhtiš, jer Sandra poseduje neverovatan dar da iz te male kutije, s ogromnim mikrofonom u ruci, u gledaocu probudi i izazove veliku i bogatu čaroliju emocija.
