Kada je trebalo da dogovorimo vreme intervjua, očekivala sam da će voditeljska „zvezda“, s obzirom na svoj dugogodišnji staž, zanovetati, kasniti i biti teško dostupan. Ugovorili smo razgovor u sekundi, bez ikakvih komplikacija, u jednom malom porodičnom lokalu gde je, uz ceđeni miks, Višeslav otpočeo priču o svojoj karijeri, kojoj je zapravo i posvetio život. Neposredan, nenametljiv, spontan, kulturan i džentlmenski nastrojen, ovo biće „starog kova“ jednako tako se postavlja prema svim sagovornicima, ističući kako mu uvek uzvrate istom merom.
„Voditeljskim poslom počeo sam se baviti sasvim slučajno, a onda sam shvatio da ništa nije slučajno, sve ima svoju svrhu. Kroz srednju školu sam se zapravo igrao, bio sam vukovac i nikad nisam razmišljao kako bih mogao biti TV lice. Spremajući prilično težak ispit na Pravnom fakultetu, pauzirajući uz TV program, pročitao sam da će se održati audicija za voditelje ‘3P’, koji je tada bio u okviru ‘Trećeg kanala’. Verujući u sebe, otišao sam na audiciju, onako umoran od učenja, u svom rokerskom stilu, u kaubojkama, s podočnjacima, gde upoznajem čuvenog Crnjanina koji je za mene bio ‘bog i batina’. Prošavši audiciju, tog momenta sam znao da ću u ovom poslu ostati zauvek. Tada smo samo asistirali i snimali priloge, s nama su radili montažeri, lektori, nisam mogao tek tako da uđem u studio kao voditelji danas, jer je TV ‘Novi Sad’ bila jako ozbiljna televizija sa ozbiljnim sistemom.”
Posle su se emisije ređale same od sebe…
Jesu. Po 15 sati sam provodio tada na televiziji, svakodnevno. Prvo sam radio emisije o sportu, jer me je ta tema najviše zanimala kao košarkaša, a vremenom i one o astrologiji i emisije muzičkog karaktera. Najpoznatija emisija tih devedesetih bila je „Hit dana“, zahvaljujući kojoj su svakodnevno stizala pisma devojčica sa željom da se upoznamo. To je bilo jedno bezbrižno vreme.
Potom sam vodio prvi kompjuterski kviz na našim prostorima, pod nazivom “Znati kako“, potpuno avangardan.
Na red je došao „Koktel“, emisija koju sam radio sa Snežanom Mićašević, koja je kasnije postala moja najveća ljubav, znate ona ljubav za sva vremena. Tri emisije sam radio u tom periodu, a nakon reorganizacije, kada su mi ukinuli sve tri, inače u vrhu gledanosti, nekoliko meseci sam bio bez posla. Šetkajući Novim Sadom, primetio sam da se u svakom kutku ovog prelepog grada pušta turbo-folk. Kako nikad nisam slušao tu vrstu muzike, ne želeći da pratim trendove i da pravim emisije kakve drugi žele, osmislio sam projekat u kom bi svirali tamburaši, gde bi studio bio u nekoj čardi i tako je nastala emisija „U Novome Sadu“. Iako nikome nije stalo do nje, iako sam je izgurao na svojim plećima, uz pomoć muzičkog urednika Đure Dudaša, koji je nažalost umro nedavno, pet godina sam bio domaćin jedne takve revolucije, skromno mogu reći, po kojoj me i dan danas pamte.
Posle nje ređaju se „Jedna pesma, jedna želja“ na „RTS-u“, sa mojom Naćom (prim.prev. Nataša Ilić), izuzetnom drugaricom i poslovnom partnerkom, koja je predstavljala jednu od deset najgledanijih emisija u Srbiji tada! Zatim „Duel struna“, sa dva gosta, a mnogim emisijama ne mogu ni da se setim naziva. Tek posle dolaze „Sirovi život“ sa Majom Volk, i današnje „Subotnje popodne“ na TV „Pink“ .
Kako se ti opuštaš nakon svih tih silnih snimanja, gde crpiš energiju radeći svih ovih godina?
U dodiru sam s prirodom. Mi ni ne slutimo koliko bogatstava prirodnih Srbija ima, pogotovo Fruška gora, manastiri, Dunav. Šetam mnogo, vozim bicikl, retko jedem meso i jaja, ne pijem antibiotike, samo čajeve pijem, izgovaram molitve, vežbam transcedentalnu meditaciju, i najvažnije – sređujem svoje misli. Misli kreiraju svet. Misli treba iščistiti. One su najfinija energija, iz njih idu reči, iz reči navike, iz navike karakter a iz karaktera sudbina. Posle razvoda, prelomnog životnog događaja, promenio sam se nabolje i počeo život sasvim drugačije da posmatram, koji mi je do tada predstavljao igru i zezanje. Ljubav je smisao života, ljubav je sve i kada tako boli, kao tada mene, to znači da je mnogo značajno, to znači da sam morao sesti, pronaći odgovore na pitanje šta me ispunjava. Od tada se radujem svakom novom danu. Evo, na primer, ovaj razgovor je za mene danas dovoljan da mi izmami osmeh. A dan je tek počeo. U sitnicama tražim zadovoljstvo.
Koju ti pesmu, kao zaštitno lice tamburaša i čovek koji održava u životu tamburicu u svim svojim emisijama, rado naručuješ?
„Iz Bingule Rada“.
Poznat si kao veoma kulturan domaćin, ne zadireš u „prljav veš“ svojih gostiju, nastojiš da ih predstaviš u najlepšem svetlu, dugo se pripremaš, biraš reči i znam da ti mnogi na tome zameraju.
Svako od nas bira. Ja kada bih pričao i sa Stanijom Dobrojević, birao bih samo lepe i dobre stvari o njoj. U muzici mojih gostiju, koju ne pratim, tražim to dobro i neću da kažem ništa ružno. Seka Aleksić se prema meni, tih pola sata koliko je bila gost, ponašala fino i kulturno, tako da je ona u mojim očima dama. Za Isidoru Bjelicu sam čuo da je drčna i odbojna. Kod mene je u emisiji bila fenomenalna, nasmejana, opuštena. Mene ružne stvari ne interesuju i nemam vremena da mislim negativnu stranu tuđih života.
Šta ti nedostaje da budeš kompletna ličnost?
Dom. A dom čine žena i dete.
Kako si se obreo u modi?
Zahvaljujući bivšoj ženi koja se bavila modom i imala veoma gledanu emisiju u tom segmentu, upoznao sam Svetlanu Horvat, jednu divnu damu koja je inače najuspešniji srpski kreator u inostranstvu. Nakon dugogodišnjeg druženja sa Svetlanom, pozvan sam s njene strane da postanem deo ogromnog projekta Serbia Fashion Week, tačnije Potpredsednik i njen zamenik, zadužen za organizaciju. Iako ne pratim modu, iako gajim svoj stil, odlično sam se snašao u novoj ulozi i sada dva puta godišnje dovodimo modne „face“ u Novi Sad, praveći modni spektakl, a o nama s hvalospevima piše i italijanski „Vogue“.
Šta najviše voliš u Novom Sadu?
Najviše volim čarobnu Tvrđavu koja je sa sremske strane. Moj rođeni brat živi u Nemačkoj i tamo je normalno da ljudi provode vikende u prirodi, porodično, vozeći bajseve, baveći se jedriličarstvom, planinareći. Moja želja je da živim na Fruškoj gori. Tužno je što ljudi nemaju potrebu da vreme provode u prirodi nego po zagušljivim kafićima.
Veoma si pobožan, postiš, vodiš računa o onome što ćeš izgovoriti, a u Hilandaru si pronašao svoj mir i beg iz surove svakodnevnice. Redak si čovek koji se okreće duhovnim vrednostima, iako si poznato TV lice sa malih ekrana.
Postoji jedno pravoslavno udruženje „Sveti Sava“, staro 20 godina, preko kog muškarci iz cele Srbije odlaze na Hilandar, pomažući njegovoj obnovi naročito nakon požara koji ga je zahvatio. Ono što meni najviše prija jeste da otputujem tamo, volontiram, jer nema dovoljno monaha. Mi smo, recimo, krčili maslinjake, posadili smo i 15 hektara vinograda, sredili smo ribnjak… Sada, kad god mi obaveze dozvole, odlazim kod duhovnika i govornika Stefana u Malu Remetu, pronalazeći smirenje, što je vrlo teško jer je svet otišao u sunovrat.
Da li je došlo vreme da napišeš knjigu?
Još ne. Prvo želim da postanem učitelj i da pomažem ljudima, jer je to najveća blagodet. Učio bih ljude kako da budu bolji u bilo kom poslu i kako da rade na sebi. Nakon toga bih mogao da napišem knjigu.
Nastojeći da očuva srpstvo, vrednost i tradiciju koju „slabo pamtimo a brzo zaboravljamo“, kako kaže, naročito mlađe generacije, Višeslav je svom imenu dodao i srednje, pa ga malo ko zna kao Višeslava Rankovića Petkovića.
Kao što je bio Vuk Stefanović Karadžić, Lav Nikolajevič Tolstoj, Fjodor Mihajlovič Dostojevski, tako je normalno da i ja dodam očevo ime kao srednje, svom imenu i prezimenu, poput Rusa. Ne znamo dovoljno o svojoj istoriji, ne cenimo je, naročito aludiram na „fejsbuk“ generacije. Tradicija koja je vekovima postojala, kod Srba se izbrisala za 50 godina!
Završavajući intervju, pozdravila nas je jedna simpatična bakica koja se zatekla u kafiću „Korzo“, i još jednom potvrdila da je ovaj poznati voditelj, organizator modnih događaja i potencijalni life-coach, ostao neprikosnoveni miljenik ženske publike, naročito trećeg doba.
IZVOR
