Nedavno je ova devojka u Turskoj osvojila titulu svetske prvakinje u paratekvondou. Nakon škole za dizajn, upisala je Akademiju lepih umetnosti, a već dugo slika –nogama. Ujedno je najmlađi član Svetske organizacije koja okuplja umetnike koji slikaju ustima i nogama. Prvi put nacrtala je Novaka Đokovića, koji je njen idol, izražavajući žaljenje što ne može da igra i tenis. Nekako se čini da ova pozitivna i vedra devojka može sve! I može. Ali, bez ruku. Dejana Bačko rođena je bez gornjih ekstremiteta, no to je nije sprečilo da se oproba čak i u sportu. I ne samo oproba, nego postane i prvakinja sveta! Tako je ova hrabra devojka, umiljatog i vazda nasmejanog lica, zadala domaći zadatak životu koji je prvi započeo teškim udarcem, a zadala je domaći i svima nama koje uvek nešto mrzi.
Svog prvog treninga discipline tekvondo seća se kao da je bilo juče.
-Ranije sam trenirala savate boks, kako bih ojačala noge, ali kada me je trener tekvondoa upoznao i kada sam posetila njegov prvi trening, odmah nakon zagrevanja je pristao da me individualno trenira, pokazavši mi tehniku koju sam brzinom svetlosti savladala. Naravno, tada ni on ni ja nismo ni slutili da ću postići tako ogromne sportske rezultate, pa ipak, eto, upornošću i radom, uzeli smo zlato u Antaliji!
U vremenu kada svi kukamo i žalimo se, često nezadovoljni, gde ti crpiš snagu da postigneš sve to nemoguće?
-Snagu pronalazim u ljudima koji me motivišu, koji veruju u mene, koji su moja podrška, koji ne odustaju od mene. Ali, ipak, najveću snagu otkrivam u sebi samoj, u svojoj volji koja je, kao što vidite, čelična i nesalomiva.
Imali smo priliku da te čujemo kao motivacionog govornika na nedavno održanom predavanju u novosadskom teatru. Postoje li dani kada ti padaš, kloneš, posustaješ i ko tebe tada diže?
-Ničiji život nije savršen pa tako ni moj. Bilo je i uspona i padova. Pretežno bih nakon pada ustajala sama, uz pomoć one volje gore pomenute, sve dok se nije pojavio on- moj dečko, moja ljubav i trenutno najveći oslonac i podrška u životu.
Ipak, živimo u surovom svetu poremećenih vrednosti, a Novi Sad je mala sredina. Koliko je teško biti drugačiji, biti izložen pogledima i kako izgleda iz tvog ugla biti poseban a imati volju, snagu, toliko jaku da bismo svi mogli da se postidimo pred tvojim uspesima?
-Ne smatram da sam drugačija ili posebna. Sebe vidim kao ravnopravnog člana društva, jednaku. Moj uspeh je kao i kod svih drugih osoba koje su postigle neke rezultate.
Ko tebi daje krila? Ko su anđeli u tvom životu?
-Uvek sam sama sebi u životu davala krila, a letela sam samo uz pomoć jake volje.
Imala si nekoliko izložbi svojih radova. Da li i dalje izlažeš i sanjaš li o svojoj galeriji?
-Do sada sam imala 16 samostalnih izložbi, ali trenutno ne izlažem zbog manjka vremena a puno obaveza, iako mi je u planu da u skorije vreme napravim izložbu. Kada sam bila mala, imala sam svoju galeriju, koja nije opstala, nažalost, ali to ne znači da jednog dana neću ponovo otvoriti mogućnost da ljudi uživaju u mom radu.
Kada si se suočila oči u oči s Ruskinjom Magomedovom u finalu u Turskoj, šta ti se motalo po glavi, o čemu si razmišljala, da li ti je prošla misao da ćeš dostići sam vrh?
-Dok sam stajala na borilištu i čekala početak borbe, motale su mi se po glavi reči trenera, koji mi je govorio pre borbe: “Ti to možeš, Dejana! Verujem u tebe!“ a ja sam u jednom momentu zažmurila i sama sebi šapnula kako ću pobediti. I eto, pobedila sam.
Koliko te grad podržava u tvojim sportskim uspesima?
-Uvek sam imala podršku grada Novog Sada, gradonačelnika Miloša Vučeviča naročito, kao i kluba u kojem treniram, ali nažalost, uvek je izostajala podrška države. Nadam se da ću ove godine imati i tu vrstu potpore, jer bi mi stvarno značilo da odem na takmičenje u parastreličarstvu i nastupim na paraolimpijskim igrama 2020. godine.
Dejanu Bačko otišla je da se priprema za takmičenje u parastreličarstvu, ostavivši nas neme za trenutak; ostavivši nas da se zapitamo gde su granice i da li je stvarno sve moguće s jakom voljom. Jer tako devojka s krilima deluje na ljude –motivišuće.
IZVOR
