Kada se nađete oči u oči sa sagovornikom koji je najveći deo svog života ostavio u kafani, nezaobilazno je da intervju obavimo baš na takvom mestu, tipično, uz rakiju i kafu. A kako započeti razgovor s nekim ko je punih trideset godina u muzici, kao istaknuti kompozitor i pevač, koga ceo grad prepoznaje po tradicionalnoj melodiji, idiličnom glasu i setnom zvuku, nego s pitanjem kako zapravo izgleda život kafanskog čoveka.
„Ponekad je težak, ali generalno lep. Evo, samo sam juče imao tri poziva za druženje, a pre neki dan smo jeli, po ovoj vrućini, pečeno prase! Okupi se dobro društvo, uvek je tu pesma, muzika, kvalitetno vino, sjajna hrana, nezaobilazni smeh, šta ćeš više“, zadovoljno odgovara Čavić.
Na pitanje da li danas postoje pravi boemi, ili se svelo na izlaske po splavovima i slikanja za društvene mreže, bez užitka uz čašu i pesmu, Đorđe kaže da su boemi još uvek prisutni, ali da su se zavukli po ćoškovima, te da nikada neće isticati lepotu svog opuštanja objavljujući fotografije kako bi svi mogli da ih vide.
Iako je pesma „Od ponedeljka“ zaživela u bećarskim krugovima, u kojoj obećava da se odriče kafanskog života i počinje zdravije da ga tretira, ipak naš sagovornik tvrdi da će to biti tek od ponedeljka. Kojeg, ne da nam ni naslutiti. No, otkriva nam da mu vrlo često naručuju baš tu pesmu, a neretko ga prepoznaju po Novom Sadu i Beogradu, zaustavljajući ga kako bi istu pohvalili. Kontakt s običnim svetom na ulicama prilično ga raduje, objašnjavajući nam da je on čovek iz naroda, uvek oran za šalu, smeh i razgovor, u šta smo se i sami uverili.
S mnogo festivala iza sebe, koncerata i nastupa, što po Evropi, što po Srbiji, sa setom u glasu prepričava nam utiske sa nedavno održanog koncerta u Negotinu, u čast sećanja na njegovog prijatelja Luisa – počasnog građanina i velikog umetnika koji je poginuo u saobraćajnoj nezgodi.
„Luis je bio veliki čovek. Tek sada smo saznali, posetivši Negotin, da je ozbiljno pomagao onima kojima je pomoć bila neophodna, ali da nikada medijski nije želeo da se eksponira. U tome se ogleda njegova veličina.“
Đorđe često odlazi, u potrazi za mirom, na svoj čamac na Tisi, osmišljavajući melodije za neke nove hitove koje možemo očekivati već na zimu, menjajući stilski pravac, koketirajući sa „gypsy“ ritmom, u međuvremenu se i sam odazivajući na humanitarne koncerte, o kojima takođe nerado govori.
„Lepa Novosađanka“ postala je pravi hit, zaživevši i među mlađom populacijom, naročito devojkama, a „Somelijerska“, koju potpisuje kao autor, kompozitor i aranžer, snima se i na francuskom jeziku i već je našla put do srca tamošnje publike, na šta je vrlo ponosan. Povrh melodija izvedenih u tamburaškom maniru, po kojima je prepoznatljiv, Čavić kaže da vrlo rado na nastupima pomera granice pa tako sa slašću zapeva stari pop i narodnjake, iako privatno najviše uživa u muzici Tončija Huljića i benda Magnifico.
„Borim se za zaboravljene pesme. One koje su kvalitetne, ali su nestale sa scene. Održavam ih ’živim’ “, objašnjava Čavić, kojem ne smeta što je „plivanje“ u muzičkim vodama postalo zamorno, s obzirom na sve veću popularnost kompjuterizovane muzike s manje-više nepristojnim tekstovima.
„Pevam ono što volim. I moja publika to oseti. Ne smeta mi kako drugi to rade, ne obraćam pažnju. Uživam, delim emociju, trajem, čuvam stare vrednosti, a to je valjda najbitnije.“
Kao omiljeno mesto u gradu izdvaja „Pašu“, restoran kraj teniskih terena i Dunavskog parka, a do nekih novih koncerata i nezaobilaznog „Tamburica Festa“, gde se pojavljuje i kao učesnik i kao organizator, ovog vrsnog novosadskog muzičara ostavljamo da uz kafu i rakijicu budi nadu da tradicionalan zvuk neće biti ugušen, i da će se njegove pesme još dugo, dugo naručivati na bekrijskim okupljanjima.
