Da devojka može jednako biti lepa i uspešna, potvrđuje nam milo lice Marine Buljovčić - Subotičanke koju već dugi niz godina možemo gledati ne samo na Radio televiziji Vojvodine, već i na značajnim gradskim događajima kao konferansijea. Iako očekujemo urbanu, gradsku devojku, možda čak i nadobudnu, na intervju nam dolazi atraktivna, nasmejana i pričljiva Marina, samouverena, jaka, sigurna, pa opet, puna empatije i s energijom kao tri nuklearna reaktora. I to se oseti već u prvoj rečenici. Priča nam o detinjstvu, vrednosti porodičnog duha, negovanju tradicije, ispunjena nežnošću i toplinom dok govori o svojoj Subotici, odrastanju uz divnog oca, strogu ali pravičnu majku i sestru, o tome kako su je davno zapazili na lokalnoj televiziji pa je preselili na RTV, gde do dana današnjeg krasi javni servis.
-Oduvek sam želela da budem voditeljka, iako tata nije bio saglasan s tim, zbog čega sam završila ekonomski fakultet. No, eto, nikad nisam mogla da se zamislim kao poslovna žena koja sedi u kancelariji od devet do pet. Voditeljski posao mi „leži“ i to ljudi prepoznaju.
Šta ti najteže pada u ovom poslu, a šta je ono što te najviše ispunjava?
-Najlepše mi je dok radim! Osećaj kada ste pred kamerama, još ako je emisija uživo, kada su sve oči i sve kamere uprte u vas, kada morate biti koncentrisani, paziti na ton, vokabular, temu, sagovornika, držanje, a opet biti prijemčiv, prirodan, spontan – neopisiv je! Taj adrenalin me drži ceo dan! Najviše na svetu volim svoj posao i moji gledaoci osete tu energiju. Ne smem dopustiti sebi taj luksuz da sam neraspoložena, jer oni koji gledaju žele pozitivu i vedar duh, a ja se trudim da im to dam. Ipak, i mediji imaju dve strane. Ona strana koja mi smeta jesu međuljudski odnosi. Srećom, tolerantna sam i fleksibilna pa nađem rešenje.
Pretpostavimo da si, neosporne lepote, očiju kao u srne i osmeha kao aksesoar, nailazila na razne predrasude. Kako se boriš s njima?
-Više se ne borim! Nisam ja Don Kihot! To ti je borba s vetrenjačama! Iako sam se u početku jedila, želeći da me svi upoznaju u pravom svetlu, da uvide kako posedujem srce, dušu, kako sam šaljiva, zabavna, da me ne gledaju samo kroz moje duge noge, ipak, odustajem, ali to se uči kroz godine rada na sebi i nerviranja. Ne možeš udovoljiti ljudima. Zato udovolji sebi. Oni koji čine moj mali svet znaju s kim imaju posla. Ostali, žao mi je. Propuštate dobru zabavu!
Na kojim projektima trenutno radiš?
-Iza mene su mnogobrojne autorske emisije, „Noć muzeja“, premijere filma s crvenog tepiha, „Tamburica fest“, a stalno sam angažovana na RTV-u, sada i kao urednica. Kao voditeljka, trenutno vodim emisiju zabavnog kolaža, nedeljnu, opuštenu, popodnevnu, porodičnu, zvanu „Mustre“ sa divnim koleginicama Enom Popov i Ksenijom Jovanović.
Kakav ste trio?
-Čini mi se, po rejtingu – odličan! Svaka ima svoj deo posla tako da se ne mešamo jedna drugoj, a opet, nekako izdejstvujemo da sve to bude savršeno upakovano. Sve tri smo dugo prisutne na medijskoj sceni pa su spontanost, zabava i dobra priprema imperativ za nas!
Sinonim za mustru je lukava osoba koja dolazi do svog cilja snalažljivošću, jesi li i ti negde sama takva?
-Upravo ste dali odgovor – snalažljivost. Da, veoma sam snalažljiva, ali ne na uštrb drugih.
Pored primarnog posla, obrela si se i u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu - fudbalu.
-Ah, taj divni svet lopte! PR sam FK „Proleter Slana bara“ i mogu vam reći da odlično plivam u tim vodama. Iako u početku nisam znala apsolutno ništa, zahvaljujući čelnim ljudima, vrlo brzo sam ušla u terminologiju i materiju te sada odlično vladam i ovom oblašću. Time sam vam dala odgovor i na prethodno pitanje – snalažljivost. Gde god da me bacite, ja ću se snaći. Život me naučio.
Kako to izgleda kada se jedna dama pojavi na tribini?
-Izgleda odlično! Pratim sve njihove utakmice jer moram biti u toku, pomažem im, volim da provodim vreme s momcima jer su odista sjani i vredni, što pokazuju i na terenu. Svi misle da im odvlačim pažnju ali to je samo još jedan od stereotipa, u moru onih, koji vladaju o ovakvim ženama.
Nakon toliko godina rada u zabavnom sektoru i poznanstava s mnogim javnim ličnostima, ko je za tebe zvezda?
Zvezda je Zdravko Čolić – jedan, jedini, neponovljivi, spontani, od koga puno naučih.
Da li se ti osećaš zvezdom?
-Ne! Potičem iz porodice u kojoj su obraz i čast ono što traje doveka, a zvezda sam samo dok su upaljene kamere tih par sati. Nakon što se pogase svetla reflektora i dođem kući, ja sam jedna sasvim obična Marina iz komšiluka koja voli da izlazi, obožava svoje prijatelje, uživa u bioskopu u kojem sam redovna, trčka po keju, vežba jogu jer vodim zdrav život, ili sam na fudbalskom terenu i navijam. Vikendom odlazim u svoj rodni kraj i provodim vreme s familijom. To je moje bogatstvo i moja najveća potpora.
Pa, dobro, možda nas je malo i slagala- nije baš obična, ali definitvno je neko ko vas očara već u prvih pet minuta.
