Iako je završio filmsku režiju i produkciju u Njujorku i napisao tri knjige, život ga je odveo u čarobni vodeni svet umiljatih delfina, ali i među krvavi ring.
Odvažni Nikola Radin koristi svaku priliku da prostre put pod noge. Adrenalinski zavisnik, još kao klinac uz majku Miru koja je radila kao defektolog u Veterniku s decom ometenom u razvoju, odlazi kod nje na posao i poželi da svoju humanost i sam iskaže. Neplanski put za Ameriku u delfinarijum, gde je obučen za delfinoterapeuta, nastavlja u Antaliji, u Turskoj.
Kako ste se uopšte odvažili na ovako značajan korak i human gest?
-Čist avanturizam. Ako te nešto zaista interesuje, ne možeš da delaš preko Fejsbuka. Tamo smo svi junaci. Učini nešto konkretno.
Kako izgledaju delfinoterapije?
-Delfini poseduju jako društveno povezivanje i komunikacione veštine, i svojom radoznalošću bude neke senzore kod dece, stimulišući ih. Terapija se pokazala odličnom kod autizma, depresije, cerebralne paralize, dok je delfin jedina životinja koja obožava zagrljaje, poljupce, igru, zabavu, interakciju. Oni imaju sonar – ultrazvuk koji koriste za podvodno pozicioniranje, koji može stimulisati nervne ćelije. To su nestvarna bića, uostalom kao i deca – invazija razuma i osećajnosti.
Čak ste napisali i knjigu o delfinima.
-„Dah delfina“ je moje prvo čedo, u kojem govorim o toj neopisivoj vezi između njih i ljudi, a posvetio sam je ocu, neuropsihijatru Ljubomiru. Roman je saga o patnji, nadi, prijateljstvu, ljubavi. Moja druga knjiga je zbirka pripovedaka „Samo odlasci“- kratke priče o ljudskim sudbinama, dok treće delo nastaje iz neutažive želje za pisanjem; „O vuku i čoveku“ je roman u kojem sam spojio Beč, tlo na kojem živim i novosadsko podneblje, pričom koja počinje u Japanu, a završava se u policijskoj postaji u Novom Sadu.
U Nikoli živi avanturistički duh. A duh treba negovati. Na koji način vi to činite?
-Redovnim tretmanima – borilačkim sportovima, dalekim putovanjima, yogom. Kao delfinoterapeut, sezonski radim s klincima koji imaju određena oštećenja, a ipak u njima nema tuge, ljutnje, besa, dok kao fizioterapeut, imam priliku da radim s klincima borbenog duha- najzahvalnijim, najdivnijim ljudima, i umesto da odem na pivo kad dođem u Novi Sad, ja po ceo dan provedem u klubu kod mog druga Miše Bačulova koji drži sportski klub. Napajaju me pozitivnom energijom, poput mojih delfina. Zahvalni za svaki dodir, svaku reč.
Zbog svog pozitivnog pogleda na život ne čudi što Nikola u svojoj ordinaciji u Beču klijentima pruža, osim fizikalne i ostale vrste manuelne terapije, i usluge menjanja percepcije na bolje, jer u njemu vide gurua koji jakim stavom može da menja planetu. Pa opet, on menja samo svoju. Kako živite život?
-Slobodno. Životna radost mi je primarna. Nije lako biti istinski srećan danas, ali ja za sebe mogu reći da sam srećan, zahvalan jer gledam šta imam a ne šta nemam. Imperativ nije sticanje materijalnog, iako živimo u monetarnom sistemu. Ljudi se foliraju da im je lepo, razvode se, mrze se... Verujem u ljubav, ali većina stupa u odnose misleći da će svoj nedostatak popuniti s partnerom, hvatajući se ko davljenici, pa kad im prođe oksitocinska faza zaljubljenosti, krenu da se dave i tonu. Zato treba prvo živeti sam sa sobom.
Kako biste opisali sebe, živeći životom pustolova u vremenu u kojem nas vezuju za brak, rate kredita, posao...?
-Ja sam renesansni čovek. Nemoguće je da se bavim jednom stvari. Neko sam ko ispunjava zavet svog oca doktora, koji mi je na pitanje šta bi voleo da postanem kad odrastem, rekao: “Budi samo dobar čovek.“
Šta znači biti dobar čovek?
-Šta god činio, iza toga mora stojati dobrota, pozitivna energija i emocija. Nisam svetac, da se razumemo, čak budizam kaže da je neminovno da ljudsko biće povređuje drugo biće.
Kako se onda uklapate u ovu sredinu?
-Ne uklapam se u kalupe, izmišljam svoj svet. Za sreću, dovoljno. Meditacije, vežbe disanja, pisanje i nikad nije dosadno. Ostati sam sa sobom, posmatrati sebe, to je potpuno normalno ljudsko stanje. Ovde ljudima stalno treba neke senzacije, „hleba i igara“, što nije dobro, svega ćete se zasititi.
Šta vam je najteže u tom nesputanom svetu?
-Što moram da budem deo ustrojstva, gde je novac glavno merilo vrednosti. Najviše bih voleo kada ne bih morao da naplaćujem svojim klijentima. Čak ne uzimam novac iz njihove ruke, nego mi na stolu stoji ćasa u koju oni spuste novac.
Najluđe što ste učinili u svom životu?
-Otišao sam u Brazil sa 19 godina, a od trenutka odluke do sedanja u avion prošlo je 48 sati. I sad imam ćerku koja je polu-Brazilka (smeh).
To je taj Wanderlust, pa ipak, gde ste pronašli najveći mir?
-Najmirinji sam u Americi, na Floridi, u Kaliforniji jer su ljudi neverovatno prijazni, nasmejani, divni. Sutra bih otišao da živim, da me ne nervira što se u kolima odvija dobar deo dana, a ja mrzim da vozim. No, svoju glavu nosiš gde god pođeš. Nije bitna lokacija, ako si sam sa sobom, a lutaš. Putovanja ka samom sebi, najdragocenija su.
Kako vidite sebe kad ostarite?
-Biću guru, radiću sve što radim i sad, imaću nova interesovanja.
Nakon pročitanih knjiga Nikole Radina, slušanja predavanja o delfinoterapiji, s kojom brižnošću govori o deci s posebnim potrebama, a strašću o dalekim putovanjima, jedno je sigurno – ne sećate se osobe s lepim licem, ali se uvek setite onih sa srcem i dušom. Nikola Radin jedan je od tih.
izvor: Novosadski reporter
